Šta to nastaje u simbioznom delovanju dva svestrana, smela i muzički zrela umetnička uma: Warrena Fischera i Caseya Spoonera? Odgovor je Fischerspooner – fantastična, osvežavajuće – ohrabrujuća pojava na svetskoj alternativnoj sceni i njihov, drugi po redu, studijski album Odyssey - prava poslastica, servirana posebno za prave muzičke sladokusce.
Posle raspada kultnog kalifornijskog stoner-rock benda Kyuss Josh Homme, frontmen i gitarista, koji se već odomaćio u kišovitom Seattle-u radeći sa prvom postavom tamošnjih muzičara, 1998. godine osniva Queens of the Stone Age. U novom bendu su i ekscentrični basista Nick Oliveri i bubnjar Alfredo Hernandez, obojica stari prijatelji iz prethodnog benda, ali i pridošlica iz novog okruženja klavijaturista/gitarista Dave Catching. Gotovo stalni član grupe postaje i Mark Lanegan, pevač Screaming Trees sa kojima je i sam Homme, na jednoj turneji, svirao kao gitarista.
Posle gotovo četiri godine iščekivanja francuski duo nam je isporučio novi elektro paket. Unutar istog se može naći odlična produkcija, očekivane retro akrobacije i zanimljiva implementacija drugih muzičkih žanrova u elektro tkivo. Možda su neki ipak očekivali malo više?
Pod pritiskom korporacijskog muzičkog ukusa i trendova koje nam servira muzička industrija u rasponu od zatupastog hip-hop-a do nu metala i punka iz tržnih centara za čije je slušanje potreban IQ jednak broju cipela , a sve u sklopu priprema globalnog stada za ostvarivanje “viših ciljeva” tzv novog svetskog poretka- sve što je progresivno ostaje u potpunoj defanzivi. Dolazi do pregrupisavanja i ispostavlja se da je duo najvitalnija rock formacija.
Moram da priznam da je David Sylvian uvek bio od posebnog značaja za mene. Zbog muzike koju je radio kao član JAPAN, raznih kolaboracija i posebno solo radova. Činjenica da pripada malom, ali neprocenjivom klubu ljudi (Scott Walker, Mark Hollis) koji su slavu zamenili nimalo sigurnim putem sopstvene imaginacije - ne uvek podudarne već formiranom korpusu obožavalaca - je samo dodatak na važnosti.
Nakon dve godine pauze i prodiciranja nekih interesantnih gitarskih albuma Chemical Brothers se ponovo predstavljaju interesantnim materijalom. Na opšte zadovoljstvo svih njihovih fanova, Push The Button donosi prepoznatljiv „chemical“ zvuk na koji su oni i navikli. Ništa preterano novo, nikakvo eksperimentisanje. Jednostavno, u skladu s vremenom i tendencijama.
29. novembra u Skoplju je promovisan najnoviji, četvrti po redu album, kultne makedonske grupe Mizar. Na ovom albumu glavnu reč ponovo imaju dvojica osnivača benda, Gorazd Čapovski i Goran Tanevski. Album sadrži 10 kompozicija i ono što u uho ulazi na prvo slušanje, pored zadovoljstva da opet čujete magično duboki vokala Tanevskog, jeste upotreba nekoliko jezika pri interpretaciji pesama: makedonski, nemački, francuski i engleski.
Otkada je vaskrsao iz pepela KMD-a i ponovo pronašao sebe kao MF Doom u kasnim devedesetim, glavni nitkov hip hopa je izgradio sebi novi identitet za skoro svaki projekat, menjajući likove, etikete i uloge barem nekoliko puta godišnje, ali postoji metod u ovom ludilu: Svaki deo MF Doom-ove multipne ličnosti odgovara specifičnim delovima njegovog kolosalnog talenta.
MADchester ponovo!!!! Nakon odličnih britpop projekata iz Mančestera (Blur, Oasis, Verve,...), napokon se pojavljuje bend koji oživljava duh Mančestera osamdesetih i to kombinuje sa modernim muzičkim tendencijama u gitarskoj muzici, eksperimentišući, pored Manc zvuka, sa pre svega indie elementima i elektronskim momentima koje prepoznajemo kod producenata poput DJ Shadow-a ili U.N.K.L.E.
Baš kada smo mislili da nas ništa novo neće iznenaditi na relaciji the Strokes – Franz Ferdinand (?), osvanuli su Razorlight. Pravi dokaz da isto može biti drugačije. Klasična rok forma, prepoznatljive frizure i London kao polazna tacka i inspiracija još uvek mogu da iznedre zdravo, pravo i talentovano čeljade.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
