Sećate li se Billy Idol-a? Toliko dugo se nije pojavljivao u javnosti, da Vam niko ne može zameriti ako ste ga zaboravili. Dvanaest godina nije izdao studijski album. Poslednji je bio Cyberpunk (1993). Muzički projekat u kom je učestvovao za to vreme je “VH1 storrytellers”, 2002. godine (ali VH1, kod nas, retko ko gleda).
Par puta se pojavio na filmu. Pao je sa motora i završio u bolnici i tabloidima. I to je sve…
“Devil 's playground” je album koji će podeliti nekadašnje fanove Billy Idol-a na oduševljene i razočarane. Muzički je prilično raznovrstan. Dominira, jak, rokerski zvuk gitare, posebno na prvom singlu “Scream” (koji je očigledno uzdanica Billy Idol–a sa ovog albuma), koji je urađen tako da liči na neka ranija Idol-ova ostvarenja. Počinje jakim, gitarskim, rifom, kakav odavno nije probio medijske barijere. Zasluge za to, sigurno, pripadaju Steve Stivens-u, majstoru električne gitare. Sa njim je Idol radio na svojim najvećim hitovima, “White Wedding”,”Rebel Yell” itd. Takođe, možda ga se sećate kao čoveka koji “prži” po električnoj gitari u pesmi i spotu “Dirty Diana”, Michael Jackson-a. U prvom planu su tipične rokerske pesme, karakteristične za Idol-a. Pored pomenutog singla “Scream”, tu su još i “Super overdrive” i , moj favorit, “Rat race”. U ovim pesmama do izražaja, sem Stevens-ove gitare, dolazi i autentičan, polupromukao, ali snažan glas Billy Idol-a. Na albumu se nalazi i nekoliko sporijih stvari. Npr. “Lady, do or die” i “Evil eye”. Sličnim je autor krajem osamdesetih i početkom devedesetih učvrstio svoj status u R'N'R krugovima. Setite se samo laganih hitova “Sweet Sixteen” i “Eyes Without a Face”. Iznenađenja na ovom albumu, u muzičkom smislu, su kantri motivi u, već pomenutoj, “Lady, do or die” i pesma “World Comin' Down”, u kojoj Billy Idol zvuči kao Offspring iz najgoreg perioda, ili SUM 41, ako ne i gore i tinejdžerskije (ukoliko ova reč postoji $&/#$%&). Oprošteno mu je samo ukoliko je tako hteo da privuče novu publiku. Takođe, grunge prizvuk u pesmi “Evil eye” nismo, baš, mogli da očekujemo…
Tekstovi su posebna priča. Naime, ovo nikada nije ni bila Idol--ova jača strana. Za očekivati je da se pojave jeftine metafore i besomučna ponavljanja stihova, kao posledica jezičkog nesnalaženja, ali…U par momenata na ovom albumu je preterao. U pesmi “Yellin' at the Xmas Tree”, koja počinje iritirajućim božićnim zvončićima, Idol opisuje kako pijani otac urla na jelku… Ok, patetično, ali… prećićemo preko toga. Ali, bedna rimovanja tipa ringing-singing uz takvu tematiku!!! P-liz! Takođe, specijalitet Billy Idol-a. Prostačenje! U pesmi “Scream” npr. “…Climb on my lemon tree… Have a slice of my lemon pie… How much you can squeeze… Suck it! Yeah!…”. Nema veze. To je Billy Idol…
Sve u svemu, interesantno muzičko ostvarenje. Ne verujem da će se bilo koja pesma puštati na radiju kroz 20 godina, kao neke ranije stvari Billy Idol-a, ali… Ko zna. Možda grešim. U svakom slučaju, znam da mom uhu sada prija malo sirovijeg rok zvuka u gomili nalickanih, produkcijski savršenih pesama. “Devil's playground” vredi poslušati, i to ne samo jednom. Posle nekoliko slušanja će Vam se iskristalisati one pesme koje želite da slušate i dalje, od onoga što predstavlja mulj na ovom albumu .
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
