Svojim prvim albumom «Homework» iz 1997. godine Guy-Manuel de Homem-Christo i Thomas Bangalter redefinisali su plesnu muziku. Čudesan spoj funky i house ritmova i techno melodija , ali i korišćenje semplova, vocodera, kao i break beat i hip hop intervencije učinili su da ovaj album postane klasik. Njihov treći studijski album, ne računajući remix album «Daft Club», je dosta daleko od tog manifesta plesne muzike.

 
Nije prvi put da neko delove rock matrice koristi u svom, žanrovski drugačijem, muzičkom izrazu. Kod nekih, kao što su recimo P.I.L. , Prodigy, ili The Chemical Brothers, je to očiglednije, ali i inventivno i uzbudljivo,dok neki, kao na primer The Underworld, to primenjuju mnogo suptilnije. Rock ili heavy metal rifovi koje su DP «electrizirali» i ubacili u repeat mod, mozda predstavljaju zanimljivu ideju , ali moram priznati da je rezultat prilično mršav. Vrlo brzo sve postaje dosadno, a svedeni tekstovi koji bi trebali da predstavljaju, između ostalog, i neke futurističke poruke čine stvar još gorom. Istog trenutka kad se odalje od ovog recepta, DP odmah postaju zanimljiviji , pa tako pop crtica «Make Love», koja kao da je sa poslednjeg albuma grupe Phoenix, jedan je od lepših momenata na albumu. Isto važi i za agresivnu techno ludoriju «The Brainwasher» ali i simpatični singl «Technologic»; i to je otprilike sve. Bez obzira na naziv pesme koja zatvara album: «Emotion», to je ono što nažalost nećete pronaći na ovom izdanju.

 
Stvari nisu ipak toliko tragične: ovaj album, inače snimljen za šest nedelja, sa jedva deset pesama,je na momente zaista zabavan,lako vam se može desiti da već posle prvog slušanja , krenete da pevušite melodiju pesama «The Prime Time of Your Life» ili «Robot Rock», dok dokoni šetate ulicom, ali za to možda veće zasluge ima dolazak dugo očekivanog proleća.  

Aleksandar Pavlić © Kontra Magazin