Svi smo čekali Iana Browna i za vreme koncerta bili smo ravnodušni na njegove pesme. Da li je to zbog tog njegovog „smorenog“ ili „namršetenog“ stava, kako vole da ga pravdaju? Meni se čini da on nije ni malo uneo sebe u muziku koju je izvodio; ovo je za njega bila još jedna „tezga“ koju žuri da odradi.
Pored toga, repertoar je bio šarenolik što je svakako pohvalno; on kao izvođač(pevač) je fantastičan; njegova muzika je zanimljiva i drugačija (u pozitivnom smislu).. Njegov koncert nije pokazao ni malo od te različitosti koju on poseduje. A onda je počela da pada kiša...... To veče počelo je da 'teče' u znaku razočarenja i kiše i razočarenja opet!
Posle nevremena očekivala se potpuna obustava rada. Bez obzira na kišu i njene posledice, na main stage-u se oko 2 časa posle ponoći iščekivao koncert Garbage-a. Euforije i nije bilo; kad nas Ian Brown nije poneo svojom muzikom, neće ni Garbage. Onda su počeli da sviraju i svi smo se ponovo rodili. Garbage su svojom živom muzikom iznenadili publiku, pa su čak i ljudi koji ih ne vole skakali po barama i blatu uz njihove pesme.
Garbage-ov dosadašnji rad i nije bio previše cenjen i visoko vrednovan, smatrani su samo još jednim rock bendom. Međutim njihov fantrastični koncert dokazao je vrednost rock muzika kao žanra i uopšte njihov muzički kavlitet.
Muzika koju smo to veče čuli je toliko čista, a pevačicin glas je svima zvučao kao još jedan instument koji sve čini kompletnim. Pored toga atmosfera je bila fantastična. Svi oni koji nisu hteli da im propadne veče progutali su koji bensedin i požurili da čuju Carla Coxa, tako da je na Main stage-u ostala ona prava publika koja je uživala u svakom Garbage-ovom zvuku tih sat i po vremena. Pevačica je uticala na podizanje atmosfere, a njen iskren govor ganuo je publiku, verovatno na način na koji niko od muzičara do sada nije. Ona je bila fascinirana našom izdržljivošću, željom za dobrom muzikom i pričama koje je čula povodom stvari koje su se dešavale u našoj zemlji poslednjih desetak godina. I kao što ona kaže muzika je naš jedini izlazak iz mraka. Verovatno više nećemo čuti tako iskrene koncerte, jer Exit postaje poznat po Evropi, publika više nije željna prave muzike, muzičarima je sve jedno. To veče je zaista bilo posebno. Priroda se pobunila, ali ipak je u tom jednom trenutku sve bilo savršeno. Kao da ništa više nije postojalo sem tog benda koji vidimo i čujemo. I na žalost morao je da se završi. Kao i sve ostalo.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
