Shvativši da više nema čarobnih bregova umetnosti sa kojih bi se nadmoćno posmatrao predeo muzičkih industrija u nezaustavljivom pohodu ka apsolutnoj MTV-zaciji planete sve nategnutije fingira matrice spoljne efektivnosti kao činioca unutrašnje svrhovitosti kako bi se zabašurila prozirnost alarmantnog nedostatka smisla.
Monopolišući na ovoj tački putanje u sunovrat svojim krhkim, lakolomljivim marionetama industrija prepušta stvar u ruke novoj generaciji tamnoputih poducenata (Swizz Beats, Neptunes, Timbaland, Trackmasterz..) koji idući linijom manjeg otpora produkuju izražajne forme koje, mahom, cirkulišu u prazno, prerastajući u sopstvenu parodiju.
Manirističke orgije bezukusnih RnB šećerlema spravljenih po receptu najvećeg šmekera hip-hop estrade Pharrell Williamsa naterale su u atmosferi tržišne potkupljivosti kulturnog identiteta, mnoge iskusne hip-hop ezoterike da počnu sa sastavljanjem umrlica svim metažanrovskim derivatima onoga što je svoje istorijsko zdanje počelo da zida na temeljima sketovanja Louisa Armstronga.
Uvidevši da sa nižim budžetskim zahtevima i još nižim kriterijumima uz odsustvo kreativne ambicije može da multiplikuje nove trendovske klonove spremne na bespogovorne mutacije svog stilskog folklora industrija angažuje prevejanog Timbalanda da rekreira novu fazu u karijeri egzotične MTV poluboginje Nelly Furtado. Tako se od tihe, uredne, bogobojažljive devojčice iz susedstva Nelly na prvom singlu „Maneater“ transformiše u stereotip raspomamljene zle sestre koja u stilu pohotne gutačice muškaraca izaziva kuršlus u visokim naponima ekstaze, uvaljujući na putu do konačnog gejzira strasti vreo šamar pravo u lice Jennifer Lopes.
Eksplozivna plima singla „Maneater“ čija pulsirajuća bas linija u šumi digitalnih metaka unosi neophodni kreativni heroin u vene obamrlog RnB organizma samo je fina maska za veštačko disanje nizu ziheraških rešenja koja čine da od albuma „Loose“ ostane samo maramica za istresanje blasfemično razrušenih, hiper-kičerastih stilema.
Koristeći erotsku potenciju tradicionalne ženske bivalencije, Nelly Furtado telesnim govorom sve samih glagola, koji se vizuelizuju, i besprekornom dikcijom povremeno ostavlja gust vokalni utisak na „Promiscious“, vibrantnom, vrelokrvnim latino izlivom ždnje garniran razuzdanim perkusijama i uskiptelim gudačima, da bi vrlo brzo potonula u ponovo otključanu patetiku raščarane etno kosmogonije „Te Busque“, potkusurujući sve što je moglo da predstavlja rizičan ali hrabar potez na ovom izdanju.
Pažljivim kovitlanjem medijske prašine čiji efekti nas preko Shakire uče da „kukovi nikada ne lažu“, Nelly Furtado plutajući u mlakoj i prljavoj vodi kreativnog mrtvoljublja umesto najgore noćne more Jennifer Lopes postaje, simbolički, njena najbolja prijateljica.
Demonstrirajući apsolutno potkopavanje već uveliko rastočenih ideala 80-ih godina kada je hip-hop bio otrovna žaoka u atrofiranom američkom sistemu dovitljivi Timbaland je zaslužan za nezaustavljiv prodor truleži u samu srž originalne hip-hop materije, ali i za pravovernu infuziju svežine u tkivo eklektične prirode new-school pokreta predvođenog inteligentnim naratorima poput Talib Kwelija. Stoga Timbalandov rad na albumu „Loose“ nije zanemarljiv, ali je de facto lišen vrhunskih tačaka usijanja, kao emanacija konfekcijske žanrovske tvorevine naglašenih spoljnih atributa, bez srca, ali sa svim normativima potrebnim za zadovoljenje prefinjenog ukusa kupoholičarki u šopingu.
Kada sperete razočaranje sa lica „Loose“ će vam vrlo lako ispariti iz memorije, svojim rafiniranim koketiranjem će vas prevesti od oznojenih klubskih podijuma do uskomešanih spavaćih soba, ali će vas u rabuktavanju žestokog ognja ostaviti bez gromoorgazmičnog svršetka.
Stoga gledajte u omot, u siluetu Nelly Furtado – imitaciju, imitacijine imitacije jer stimulacija ionako počinje od organa koji se može uvećati do 100 puta – oka.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
