Jedno vredno muzičko ostvarenje dolazi, u vidu adrenalinske injekcije, od predstavnika buntovne omladine, koja već godinama nije uradila ništa osim što je do najsitnijih detalja osmislila svoj imidž kloniranih, masnih, dugokosih odrpanaca.
Urkos utemeljenom skepticizmu, ovo dvadesettrogodišnje čeljade se izborilo za svoje mesto pod tmurnim nebom trashy, sada već odavno prevaziđene post grunge scene i jasno nam stavilo do znanja da ima još mnogo štošta da se kaže i pokaže na tu temu.
"We Have Sound” je Vekov prvenac, koji verno do čarava prvobitnu autentičnost garažnog zvuka iz dva sasvim jednostavna razloga:
• sniman je u krajnje skromnim uslovima sa oskudnom opremom
• i to u garaži.
Naravno, ovaj “alternativni” momenat bi, zasigurno, ostao neprimećen u moru sličnih, distorzivnih kreacija za jednokratnu upotrebu, da nije reč o nečemu malo sadržajnijem. Kombinovanjem iskustva (stečenog u bendu The Poverty Jet Sets: Ferry Gouw - vokali i gitara; Richard Harrison - bas; Tom Vek - bubnjevi), muzičkog znanja, sposobnosti rukovnja različitim instrumentima i mešanjem žanrovskih upliva, snimio je jednočasovnu garanciju sopstvenog kvaliteta koja, bez sumnje, zaslužuje da se zadrži u vašem CD playeru neko duže vreme. Ipak, ništa od gore navedenog, samo po sebi, nije osvežavajuće kao raznolikost koju nose ti elementi vešto uklopljeni sa tekstovima koji, takođe nisu za potcenjivanje.
Na raspolaganju su vam jedanaest numera čija je jedina zajednička osobina neosporiv kvalitet – sve ostalo je sačinjeno od šerenila koje će vam garantovano držati pažnju od prvog do poslednjeg minuta i uveriti vas da predrasudama i nagađanjima nema mesta kada je u pitanju Tom Vek. Naravno, nemojte očekivati ni revolucionarne pomake u muzičkom stvaralaštvu niti striktnu originalnost, jer vam i u tom slučaju preti razočaranje. Naime, bićete u prilici da prepoznate uticaje njegovih pubertetskih favorita: na trenutke će ih biti samo u tragovime dok će, nešto kasnije, pojedini delovi neodoljivo podsećati na Pixies, a neki drugi na Nirvanu. Opet, biće tu i pomodarskih kombinacija iščašenog zvuka i neurotičnih glasova po ugledu na The Rapture ( I Ain't Saying My Goodbyes ), disco i electro improvizacija ( Nothing But Green Lights, That Can Be Arranged ), a ponajviše varijacija na temu “bubnjevi plus gitara” ( A Little Word In Your Ear , On The Road ). Iako se ovakvim definisanjem, “We Have Sound” može učiniti kao naporan i pretenciozan pokušaj jednog klinca da ispadne muzičar, on je zapravo samo jedinstvena prilika da se odlično zabavite i nečega podsetite, a da pritom ne vređate sopstvenu inteligenciju.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
