Od priznatog reditelja Tima Bartona (“Betmen”, “Čarli i fabrika čokolade”), sa Džonijem Depom (“Čarli i fabrika čokolade”, trilogija “Pirati sa Kariba”) u glavnoj ulozi, dolazi novi triler, “Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit”, originalna vizija zasnovana na nagrađivanoj muzičkoj senzaciji legendarnog tekstopisca i kompozitora Stivena Zondhajma.

Dep glumi Bendžamina Barkera, čoveka nepravedno zatvorenog na 15 godina na drugom kraju sveta, koji beži nazad u London zaklet na osvetu, uz Helenu Bonam Karter u ulozi njegove opsesivno odane saučesnice, Gospođe Neli Lovet. 

Maskirajući se kao Svini Tod, Barker se vraća u svoju staru berbernicu iznad pekare Gospodina Loveta, i počinje da prati Sudiju Turpina (Alan Rikman) koji ga je, uz pomoć svog saučesnika Bidla Bamforda (Timoti Spol) poslao u zatvor kako bi mu oteo ženu, Lusi (Lora Mišel Keli), i malenu ćerkicu.

Gospođa Lovet govori Todu da mu se žena otrovala nakon što ju je Sudija Turpin iskoristio. Ali kada berberin suparnik, Italijan Pireli (Saša Baron Koen), zapreti da će razotkriti Svinijev pravi identitet, Tod ga ubija prerezavši mu grkljan. Ne znajući šta će sa telom, Gospođa Lovet vidi ovu krizu kao potencijalno rešenje za njen posao koji propada — i predlaže da iskoristi ljudsko meso kao fil za svoje pite.

Svini otkriva da se Sudija sada okrenuo Johani (Džejn Vajzner), Svinijevoj ćerki, koja je sada tinejdžerka. Zatočenu u Turpinovoj kući, Johanu jednog dana primećuje Entoni (Džejmi Kembel Bauer), mladi mornar kojeg je Svini spasao iz mora. Beznadežno zaljubljen, Entoni se zaklinje da će osloboditi Johanu i sam se njome oženiti.

U međuvremenu, pite Gospođe Lovet postaju slavne širom Londona, i kako posao cveta, ona sanja o ugledu i životu na obali mora sa Svinijem kao mužem i Pirelijevim bivšim pomoćnikom Tobijem (Edvard Sanders), kao usvojenim sinom. Ali Svini na umu ima samo osvetu i ništa ga drugo ne zanima.

Studio Warner Bros. Pictures i DreamWorks Pictures predstavljaju film Tima Bartona, “Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit” sa Džonijem Depom, Helenom Bonam Karter, Alanom Rikmanom, Timotijem Spolom i Sašom Baronom Koenom u glavnim ulogama. Scenario za film je delo Džona Logana, a muziku i stihove radio je Stiven Zondhajm, na osnovu Tonijem nagrađenog mjuzikla istog naslova, koji je delo Stivena Zondhajma i Hjua Vilera.

PROLOG: PRIČA O “SVINIJU TODU”
“Mislim da je razlog zbog kojeg ‘Svini Tod’ traje već 150 godina to što je u pitanju zaista dobra priča. To je priča o osveti i o tome kako osveta samu sebe uništava,” kaže Stiven Zondhajm, autor poznatog poozorišnog mjuzikla “Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit” koji je adaptiran za film u režiji Tima Bartona. “To je tragedija u klasičnoj tradiciji o nekome ko kreće u osvetu i završava tako što sam sebe uništi.”

“Pored činjenice da možda ima najbolju muziku od bilo kog mjuzikla u poslednjih 50 godine, razlog zbog kojeg je Svini takav klasik jeste to što je, i pord svih ubistava, to priča o izgubljenoj ljubavi,” dodaje Volter Parks, jedan od producenata filma. “Kombinuje naše najnasilnije impulse sa najnežnijim. Iz sudara tih kvaliteta proističe njegova velika moć.”

Ono što “Svinija Toda” razlikuje od drugih priča jeste snažno emotivno jezgro priče. “Ključni deo ‘Svinija Toda’ jesu emocije,” kaže svenarista Džon Logan. “To je vrlo strastvena priča o čoveku kome je učinjena nepravda, i koji traži osvetu. U procesu postizanja te osvete, on ludi. Priče je i o ženi koja ga voli, koja za njim čezne, ali ne može da uspostavi kontakt. Takođe je i o mladoj devojci, koju je odgojio brutalni očuh, i koja pokušava da pronađe ljubav i sreću. Sve te emotivne linije se ukrštaju u ‘Sviniju Todu’ i to što je sve naglašeno muzikom i pevanjem, sve čini još romantičnijim. Ali, u suštini, to je vrlo strastvena, mračna ljubavna priča.”

Iako ima nekih koji tvrde da je Svini Tod zaista postojao i da je odgovoran za 160 ubistava u Londonu, u 18. veku, šire je prihvaćen stav da je on izmišljen lik koji je prvi put predstavljen javnosti u priči pod nazivom “Niska bisera: Romansa” koju je napisao Tomas Peket Prest 1846. Godine. Prema legendi, Tod bi prerezao svojim mušterijama grkljan dok bi sedele u berberskoj stolici, potom bacao tela u podrum gde bi ih isekla i upotrebila kao fil za pite njegova saučesnica, udovica Gospođa Neli Lovet — pite koje je potom prodavala ljudima koji ništa nisu sumnjali.

Godinu dana kasnije, Prestova priča je adaptirana u pozorišni komad koji je nosio podnaslov “Pakleni berberin iz ulice Flit”. Uskoro, Tod je bio toliko ozloglašen da mu je jedini konkurent bio drugi londonski ozloglašeni serijski ubica iz 19. veka— Džek Trbosek.

Dok je priča o Todu inspirisalabrojne pozorišne predstave, kao i više bioskopskih i televizijskih filmova, britanski pozorišni pisac Kristofer Bond je u svom komadu iz 1973. prvi uveo zaplet o osveti koji se sada smatra sastavnim delom legende o Sviniju. Potom, 1979, koristeći Bondov komad kao polazište, Stiven Zondhajm, legendarni američki tekstopisac i kompozitor, približio je Svinija Toda široj publici mjuziklom “Svini Tod: Pakleni berberin iz ulice Flit”.

Premijerno izveden na Brodveju, sa Lenom Kariuom u ulozi Svinija Toda i Anđelom Lensberi u ulozi Gospođe Lovet, Zondhajmov mjuzikl je bio drugačiji od bilo čega do tada viđenog na sceni. Krvav i zastrašujući, sa muzikom inspirisanom radom legendarnog Bernarda Hermana (“Psiho”, “Ptice”), prestravio je publiku u prvom trenutku, ali je ubrzo prepoznat kao remek delo koje je doživelo brojna izvođenja, i nove verzije na Brodveju 1989. i 2005. godine. 

“Video sam originalno izvođenje na Brodveju tri puta,” seća se Logan. “Nikada nisam video nešto slično. Doživljaj je ostao uz mene sve do sada.”

Iako reditelj Tim Barton nije video originalnu predstavu na Brodveju, video je izvođenje u Londonu, dok je još tamo studirao. “Nisam veliki ljubitelj mjuzikla, ali mi se dopalo,” seća se on. “Nisam znao ništa o Stivenu Zondhajmu. Plakat je prosto izgledao zanimljivo. Kao neki stari horor film, ali muzika je tako sjajan kontrast. Bilo mi je zanimljivo i da vidim nešto krvavo na sceni. Dva puta sam ga gledao, jer mi se jako dopao.”

Filmska verzija “Svinija Toda” izgledala je Zondhajmu kao logičan korak. “Volim filmove još od detinjstva,” priznaje on. “Uvek sam voleo melodrame i trilere. Video sam jedan film kada sam imao 15 godina, ‘Hangover Square’, sa muzikom Bernarda Hermana. To je melodrama o kompozitoru koji poludi kada čuje određeni zvuk i ode da ubije najbližu lepoticu. Sećam se da mi se jako dopala muzika, i pomislio sam da bi bilo zabavno plašiti gledaoce i videti da li je to moguće dok ljudi pevaju.”

PRVI ČIN: ADAPTACIJA “SVINIJA TODA” ZA VELIKO PLATNO
Kada su Parks i MekDonald kupili filmska prava za “Svinija Toda: Paklenog berberina iz Ulice Flit”, obratili su se svom dugogodišnjem saradniku i autoru scenarija za Oskarom nagrađeni film “Gladijator”, Džonu Loganu. Pre nego što je počeo sa pisanjem scenarija, Logan je proveo šest meseci proučavajući Zondhajmovu muziku, “sasvim sam, da bih se potpuno upoznao sa zveri,” kaže. “Takođe sam pročitao originalnu melodramu Krisa Bonda i uporedio je sa libretom Hjua Vilera, i zaista upoznao sve to uzduž i popreko. Zatim sam otišao u Njujork, gde smo Stiven i ja prošli kroz sve detalje.”

Adaptiranje trosatnog pozorišnog mjuzikla u dvosatni film značilo je određene izmene. Neke pesme su sasvim izbačene, druge su samo skraćene. “Izbacivali smo stihove, ali smo neke delove proširili,” objašnjava Logan.

I priča je pretrpela znatne izmene. “Hteli smo da se fokusiramo na Svinija Toda, tako da su neki sporedni elementi otpali. U predstavi, Johana, Todova ćerka, mnogo više peva; Ona i Entoni su više muzikalni likovi, ali sam smatrao da fokus priče ipak mora biti na Sviniju Todu i Gospođi ovet, i donekle na Tobiju. Hteo sam da se što je više moguće koncentrišemo na taj trougao.”

Za Stivena Zondhajma, filmska verzija “Svinija Toda: Paklenog berberina iz Ulice Flit” predstavljala je priliku da izmeni neke stihove, kao i da napiše neke nove, koji će biti u skladu sa izmenama strukture i naracije. “Pozorišno i filmsko vreme su različiti,” objašnjava Zondhajm. “Na sceni prihvatate da neko sedi i peva o jednoj stvari tri minuta, ali na filmu vrlo brzo shvatate poentu i odjednom imate dva i po minuta viška. Problem je kako održati integritet muzike, a ipak skratiti neke stvari? Ali, Džon je zadržao veliki deo muzike i ipak održao vrednost za film.”

Po ugovoru, Zondhajm je imao pravo da odobri glumce za Svinija Toda i Gospođu Lovet, kao i reditelja.

“On savršeno odgovara,” kaže Zondhajm za Bartona. “Na više načina, ovo je njegov najjednostavniji film, najdirektniji, ali vidi se da priča priču koja mu se zaista dopada.”

DRUGI ČIN: GLUMCI
“’Svini’ je imao dugu i uspešnu karijeru na sceni, a ipak, nekako nikada niste imali priliku da se Sviniju emotivno približite,” kaže producent Parks. “To je priroda pozorišta. Nemate krupne kadrove. Ali kada dovedete Tima, i naročito Džonija Depa, imate priliku da priđete emotivnoj strani Svinija. Na neki način, to skoro iznova definiše način na koji posmatrate predstavu.”

Dok su na sceni Svinija Toda i Gospođu Lovet uvek igrali glumci u svojim pedesetim i šezdesetim, Barton je bio ubeđen da su za ovaj film potrebni mlađi glumci. On objašnjava, “To, po meni, donosi neku energiju karakterističnu za film.”

“Tim je hteo da postoji potencijal za ljubav, dvoje ljudi koji su imali trenutak i izgubili ga,” kaže producent Volter Parks. “Mislim da Helena tome doprinosi koliko i Džoni.”

“Suština Gospođe Lovet je u tome da je zaljubljena u čoveka koji je ne primećuje,” kaže Helena Bonam Karter. “On je ni ne gleda, osim kada dođe na genijalnu ideju kako d se oslobodi tela i tada je, iznenada, vidljiva. Ona je dobar partner, dopunjavaju se, jer dok je on potpuno introvertan, ona je ekstrovertna. Ona je praktična i, iskreno, mislim da je mnogo pametnija. Bila je Svinijeva stanodavka pre 15 godina, kada je on bio oženjen. Kada se Svini vrati iz Australije i pronađe je, ona mu daje njegovu staru sobu, iznad njene prodavnice pita. Ali, ona je uvek bila zaljubljena u njega. A mislim da njega uopšte nije briga za Gospođu Lovet. On je opsednut osvetom za smrt supruge. Ali ona mu ne govori nešto od ključnog značaja…”

“Kada prvi put vidimo Svinija Toda, on je vrlo tajanstven lik,” kaže Logan. “On ne govori mnogo, ali mu iz očiju vidite da ga nešto progoni, da ima tajnu, da ga prošlost bukvalno proganja. Kako se priča razvija, saznajemo šta ga je odvelo na to mračno mesto. Upravo je pobegao sa izdržavanja kazne u Australiji. Plovio je na splavu nasred okeana, pokušavajući da nađe put do Londona, jer je na osvetničkoj misiji. Želi da se osveti ljudima koji su mu uništili život.”

Za ulogu Svinija Toda, reditelj Tim Barton imao je samo jednog glumca na umu. “Džoni Dep glumi Svinija Toda kako samo on ume,” kaže producent Ričard Zanuk. “Ovo je bio veliki rizik. Što je veći rizik, uloga je Džoniju primamljivija. Čitavu karijeru je izgradio na filmovima i ulogama koje su drugi glumci odbili ili bi ih odbili. On je majstor prerušavanja. Majstor je u tome da svaki put uradi nešto jedinstveno. Ima drugačiji izgled, drugačiju ličnost, i u ovom slučaju, imaće glas koji će potpuno zapanjiti ljude.”

Smatran jednim od najboljih glumaca svoje generacije, Depova slava je naglo porasla proteklih godina zahvaljujući ulozi Džeka Speroua u filmu “Pirati sa Kariba: Prokletstvo crnog bisera”, svetskom bioskopskom hitu za koji je bio nominovan za Oskara za najboljeg glumca, i za kojim su usledila dva izuzetno uspešna nastavka. “Uvek sam se divila Džoniju zbog njegovih glumačkih izbora, i zato što je uvek radi stvari po svome,” kaže Helena Bonam Karter. “Mislim da smo, na neki čudan način, pomalo slični, u tome da nas ne zanima mnogo to kako izgledamo, već volimo da se kamufliramo i da pobegnemo od sebe.”

“Svini Tod” je za Depa i Bartona šesti zajednički film, nakon naslova “Edvard Makazoruki”, “Ed Vud”, “Uspavana dolina”, “Čarli i fabrika čokolade” i “Mrtva nevesta”. “Oni su dobar tim koji radi neke stvari bez reči, kao da mogu jedan drugom da čitaju misli,” kaže Zanuk.

“Svaki put kada Džoni i ja radimo zajedno, probamo nešto drugačije – a pevanje tokom celog filma je nešto na šta nismo navikli,” kaže Barton. “Džoni i ja uvek želimo da idemo dalje i ovo je bila savršena prilika za to.”

Krajem 2001, pre nego što je Barton uopšte pozvan da režira “Svinija Toda”, on je posetio Depa i dao mu snimak originalne predstave na CD-u. “Rekao je ‘Ne znam da li si ikad ovo čuo. Poslušaj,’” seća se Dep. “Poslušao sam i pomislio, ‘Ovo je zanimljivo.’ Onda, pet ili šest godina kasnije stiže pitanje. ‘Misliš li da umeš da pevaš?’ Odgovorio sam mu, ‘Ne znam. Videću.’”

“Znam da je muzikalan,” kaže Barton, “jer bio je u jednom bendu. Nekako asm jasno video njega kao Svinija Toda. I znao sam da on ne bi uradio bilo šta samo da bi radio sa mnom. Jednostavno sam znao da bi on to mogao.”

“Razgovarao sam telefonom u svojoj kancelariji,” seća se Zanuk dana kada je prvi put čuo Depa kako peva. “Tim je upao i stavio mi na sto mali kasetofon i slušalice i izašao. Prekinuo sam razgovor, stavio slušalice, i prvi put poslušao kako Džoni peva. Otišao sam u Timovu kancelariju, i obojica smo se osmehnuli. Znali smo da Džoni ima sjajan glas i da može ovo da izvede.”

“Veoma je seksi,” kaže Helena Bonam Karter za Depov glas. “Peva vrlo seksi, i to zvuči kao on, što je uzbudljivo.”

Za Depa, bilo je važno da o Sviniju Todu ne razmišlja kao o ubici, već kao o žrtvi. “Svini je očigledno mračna figura,” kaže glumac, “ali mislim da je vrlo osećajan i osetljiv, i da je doživeo veliku traumu i veliku nepravdu. Svako kome je učinjena tolika nepravda i onda postane ubica, nije sasvim čist. Uvek sam ga smatrao pomalo sporim. Ne glupim, samo usporenim. 15 godina je proveo u paklu. Jedini razlog zbog kojeg se vratio jeste da eliminiše ljude koji su mu to učinili.”

Svinijev omiljeni instrument smrti jesu njegovi brijači, koje koristi i kao berberin, i koje je Gospođa Lovet čuvala dok je on bio u zatvoru u Australiji. “Mislim da to pokazuje koliko ga voli, jer mogla je lako da ih proda,” kaže Helena Bonam Karter. “Oni puno vrede. Ali nije ih prodala. Sačuvala ih je. Mislim da se nadala da će se on vratiti. Njegovi brijači ga upotpunjuju.”

Ponovo u Svinijevim rukama, oni postaju njegov poziv i sredstvo osvete, i on im posvećuje pesmu “Moji prijatelji”. “Ti brijači su njegova porodica,” objašnjava Dep. “Oni su produžetak njega, njegova jedina ljubav sada kada nema njegove porodice.”

Svinijeva jedina veza sa stvarnim svetom je Gospođa Lovet, koja je “jedna od velikih dramskih kreacija pozorišta dvadesetog veka,” kaže Logan. “Ona je suprotnost Sviniju, jer je Svini vrlo turoban i ozbiljan u onome što radi. Gospođa Lovet unosi život i energiju. Njih dvoje zajedno su nezaustavljiva kombinacija.”

Iako je želela da glumi Gospođu Lovet od kad je bila tinejdžerka, Helena Bonam Karter nije znala da li bi stvarno mogla da otpeva ulogu. “Uvek sam želela da budem u mjuziklu, ali nikada nisam smatrala da umem da pevam, osim u kupatilu,” kaže ona. Tako je dala sebi tri meseca da nauči. “Od juna do septembra 2006, pevala sam svakog dana i naučila skoro sve pesme, jer sam se jako trudila,” kaže glumica.

Mada je Barton radio sa njom na filmu “Planeta majmuna” i kasnije na filmovima “Krupna riba” i “Čarli i fabrika čokolade”, ideja o njoj u ulozi Gospođe Lovet donela je niz komplikacija, među njima je bitna bilo i to što izgleda kao da joj daje ulogu zato što mu je devojka. “Bio sam jako nervozan zbog toga, jer je u pitanju velika uloga. Ali nisam bio samo ja u pitanju. Zondhajm je to odobrio,” kaže reditelj.

“Uprkos bliskom odnosu između Tima i Helene, on je bio apsolutno nepristrasan,” tvrdi Ričard Zanuk. “Nikada nisam video nekoga da radi sa nekim toliko bliskim, a da je toliko objektivan.”

Ne znajući za Timov izbor, Zondhajm je pogledao snimke svih kandidatkinja i takođe glasao za Helenu Bonam Karter. “Rekao je, ‘Mislim da je ubedljivo najbolja,’” seća se Zanuk. “Ne po pitanju glasa, jer je bilo nekoliko zaista vrsnih pevačica, ali glas i ličnost i izgled i sve, ona je bila prava Gospođa Lovet.”

“Videla sam je kao potpuno amoralnu, punu života i nekoga ko ume da preživi,” kaže glumica. “Glavna stvar koja je pokreće, i ono osnovno što definiše Gospođu Lovet jeste to što je tragično zaljubljena u nekoga ko joj tu ljubav ne uzvraća.”

“Mislim da bi ona više volela da on ne razmišlja toliko o ubijanju i da je malo romantičniji i da malo više pažnje obraća na nju,” kaže Dep.

Ali ljubav Gospođe Lovet nije usmerena samo prema Todu. Tu je i Tobi (Edvard Sanders), Pirelijev mladi pomoćnik. “Mislim da ona ima opsesivni majčinski nagon,” kaže Helena Bonam Karter. “Ona sebe vidi kao Majku Lovet, kao Majku Prirodu, i ima taj amterinski instinkt prema ljudima, pomalo prema Sviniju, a definitivno prema Tobiju. Ona je frustrirana majka. Zamislila sam kako je možda nekada bila majka i da je izgubila dete. To bi moglo da je dovede u stanje u kome je. Ali sa Tobijem je zato što je frustrirana majka i zato što se Tobi na nju ugleda. On je sluša. Svini ne. Zato je ona prilično usamljena. Ali Tobi smatra da je ona dama. A to je druga stvar koju je oduvek želela — da bude dama i fensi. Tobi je vidi onako kako ona želi da bude viđena.”

Za ulogu Sudije Turpina, objekat Svinijeve osvete, Bartonu je bio potreban odličan glumac.

“Sudija je jedan od bitnih likova,” kaže Zanuk. “Zbog njega je Svini poslat u zatvor, i kada se on vrati u London, Sudija je čovek kojeg Svini želi da sredi. Trebao nam je neko ko bi bio ravan Džoniju. Morao je d apeva. Morao je da bude vrlo opak. A niko ne može da bude toliko opak sa tako malo truda, kao Alan Rikman.”

“Alan mi je uvek bio jedan od omiljenih glumaca, i tek kasnije sam shvatio da ima sjajan glas,” kaže Barton. “Ima i neki čudan kvalitet sličan Vinsentu Prajsu. Ne mora da govori da bi preneo osećanje.”

Iako je pevanje bilo deo njegove obuke na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti (RADA) u Londonu, Rikman nikada ranije nije pevao na filmu.

Za Pirelija, živopisnog berberina koji raskrinkava Barkerov novi identitet ali i sam krije tajnu, Barton je angažovao talentovanog britanskog komičara Sašu Barona Koena u prvom njegovom filmu posle velikog uspeha naslova “Borat: Kulturno izučavanje Amerike za dobrobit slavne nacije Kazahstana”. “Pireli je suparnički berberin u tom gradu koji ima veliki obračun sa Svinijem na jednom od gradskih trgova,” objašnjava producent Lori MekDonald. “On je komični lik, i tome su dobro došli Sašini kvaliteti, ali mislim da će ljude iznenaditi koliko dobro ume da peva i koliko dobro glumi u ovom drugačijem svetu.”

“Angažovali smo ga pre nego što smo videli ‘Borata’, i pre nego što je postao opšte poznat,” kaže Zanuk. “Pitao me je da se uključi. Nisam bio svestan koliko je visok i zgodan. Rekao nam je da je oduvek voleo taj mjuzikl i da je nekada pevao u horu, pa smo ga zamolili da uđe u studio. Nije bio spreman da peva pesme iz ‘Svinija Toda’, ali je otpevao praktično sve iz ‘Violiniste na krovu’ i to tako da smo se Tim i ja bukvalno valjali po podu. Bio je toliko smešan, ali uprkos svom smejanju, shvatili smo da on ima sjajan glas. Odmah je dobio ulogu što se nas ticalo. I bio je odličan. Saša je izuzetan u filmu.”

Ulogu Sudijinog pomoćnika Bidla Bamforda tumači Timoti Spol, jedan od najpoštovanijih britanskih filmskih, televizijskih i pozorišnih glumaca, koji je glumio u serijalu “Hari Poter” kao Piter Petigru. Poput Rikmana, Spol je diplomirao na akademiji RADA i tamo je pevao, kao i u muzičkoj komediji Majka Lija “Topsy-Turvy”. “Moj lik je prilično opak,” kaže Spol za Bamforda. “On je sitni zvaničnik koji je postao autoritet zbog svoje povezanosti sa Sudijom. On je njegov telohranitelj, njegov čovek za sve. Nije nimalo fin.”

TREĆI ČIN: MUZIKA I PESME
“Muzika je jako bitna,” kaže Zanuk. “Priča filma je ispričana kroz pevanje. Želeli smo da svako koristi svoj sopstveni glas. Svi pevaju za sebe.”

Osim Lore Mišel Keli koja tumači lik Prosjakinje, nijedan član ekipe filma “Svini Tod” nije profesionalni pevač. “Stiven Zondhajm napisao je najkomplikovaniju muziku u istoriji mjuzikla, tako da je za ove izvođače bilo kao da se penju na Mont Everest bez kiseonika,” objašnjava Džon Logan.

Kako bi svim glumcima dao priliku za vežbanje, muzički producent Majk Higam, koji je prethodno sa Bartonom sarađivao na filmu “Mrtva nevesta,” napravio je verziju bez pesama.

“Muzika je zaista predivna, i zvuči neverovatno,” kaže Bonam Karterova. “Ali ono što mi se najviše sviđa je emocija koja je prisutna. Ja pevam pesmu ‘Wait,’ koja je je divna balada. Zvuči prilično jednostavno, ali je u suštini jako komplikovana.” 

Muzika je snimana tokom četiri dana u studiju u Londonu. Snimanje je nadgledao Stiven Zondhajm, a u ulozi dirigenta bio je muzički supervizor Pol Đeminjani. “Sedeti pored Stivena Zondhajma sa jedne i Tima sa druge strane je zaista bilo neverovatno iiskustvo za sve nas,” priseća se Zanuk.

Nakon što je muzika odrađena, prešlo se na pesme. Ali, pre nego što je i jedna pesma bila snimljena, glumci su morali da vežbaju i otpevaju svoje pesme pred Stivenom koji je tim povodom doleteo u London. “ To je zaista bilo strašno,” priseća se Bonam Karterova. “Ali, na sreću, on je bio pristojan.”

“Umem da pevam, ali nisam pevač,” dodaje Timoti Spol. “To što smo morali da pevamo pred njim bilo je kao da igramo ‘Hamleta’ za Šekspira.”

Iako je Zondhajma prvenstveno zanimala muzička adaptacija, zanimali su ga i sami izvođači. Više volim glumce koji pevaju od pevača koji glume,” kaže on. Muzika ne bude uvek dobra, ali priča ide, a to je ono što je po mom mišljenju važno.”

Snimanje pesama trajalo je preko šest nedelja. “Većinu pesama sam uradio u demo formi u studiju u Los Anđelesu,” objašnjava Dep, “a zatim sam došao u London i ponovo ih snimio uz pratnju orkestra. Čitav proces mi je bio potpuno prirodan, budući da je muzika bila i ostala moja prva ljubav.”

Bonam Karterova je bila ta koja ne samo da je otpevala najviše pesama u filmu, već su njene pesme i najkomplikovanije. Pesma koja je najbitnija za njen lik je “The Worst Pies in London.” Pored toga što je pevala, za to vreme morala je i da pravi pitu. “Ta pesma je odlična,” kaže ona. “Veoma je komplikovana, dosta brza, i odlično oslikava lik koji tumačim. Ona drži prodavnicu pita, posao joj ne ide baš najbolje i nema mnogo sreće.”

“Bilo je neverovatno posmatrati Helenu i Džonija,” kaže Lora Mišel Keli, koja je profesionalna pevačica i kojoj je uloga u filmu “Svini Tod” filmski debi. “Nikada ne bih pogodila da im je ovo prvi put kako pevaju javno. Delovali su tako samouvereno. Dosta sam naučila gledajući ih.”

“Ovo nije brodvejski mjuzikl, ovo je film,” kaže Logan. “Tim je bio prilično svestan kada bi se pojavilo nešto što je natrpano emocijama, nešto što je previše očigledno, prenaglašeno ili izgestikulirano kako bi i oni u zadnjim redovima videli, zato što je muzika takva da ostavlja prostor za tako nešto, za prenaglašenu glumu. Tim je želeo da film ostane realan i uspeo je u tome. Želeo je da prikaže ljude koji su u ovoj priči i koji se ne stide svojih emocija. Mislim da je sve objasnio rečima, ‘Mi cenimo pozorište, volimo ga, uvek će biti u našim srcima, ali ovo pre svega mora biti film.’”

ČETVRTI ČIN: STVARANJE SVINIJEVOG SVETA
Bartonovi filmovi su uvek bili hvaljeni kada je u pitanju scenografija. Čovek koji je bio zadužen za oživljavanje Londona 19. veka je Oskarom dvostruko nagrađivani scenograf Dante Fereti.

Kao majstor svog zanata, Fereti se proslavio radeći sa italijanskim rediteljem Federikom Felinijem. Više puta je sarađivao i sa Martinom Skorsezeom (“Doba nevinosti,” “Bande Njujorka” i “Avijatičar”), Brajanom De Palmom (“Crna dalija”) i sa Nilom Džordanom (“Intervju sa vampirom”). 

“Upoznat sam sa Danteovim radom još kada je sarađivao sa Felinijem, i postoji posebna energija kada sarađujete sa nekim ko je radio sa Felinijem,” kaže Barton. “To vas podseća da snimate film, a ne da je u pitanju samo posao. On je umetnik. Prođete pored njegove sobe i vidite ga kako crta skice. Postoji neka posebna energija, a još kada imate u vidu njegovu istoriju i sve što je do sada uradio, sve je to bilo za mene uzbudljivo.”

Feretija je Barton oduvek podsećao na Felinija, između ostalog i zbog Bartonove umetničke prirode. “Uvek me je podsećao na Felinija,” kaže italijanski scenograf. “Zato što je krativan, baš kao i Felini. Veoma su slični.”

Barton nije želeo da u potpunosti prenese 19. vek na platno. “Odlučili smo da ne budemo baš istorijski precizni, budući da je u pitanju ipak bajka, i da mora biti malo stilizovana,” objašnjava on. Barton je Feretiju poslao DVD “Frankenštajnov sin” kako bi ga uputio u ono što želi da postigne.

“Rekao je, ‘Želim London koji podseća na onaj iz starih holivudskih crno-belih filmova,’” priseća se Fereti. Tim je zaista kreativan, on tačno zna šta želi. Odličan je reditelj, i ako pogledate njegove filmove videćete da je sam izgled filma za njega jedna od najbitnijih stvari.”

Ono što je izgled filma učinilo još zanimljivijim bila je upotreba flešbekova koji su urađeni u svetlim tonovima i čija je uloga da objasne priče i fantazije likova u filmu. “Originalni muzika i tekst govore o tome kako je Svini izgubio svoju ženu,” kaže producent MekDonald. “Ali film nam daje priliku i da to vizuelno zamislimo, tako da mi zapravo vidimo ko je Svini bio pre i šta je postao.”

“Ovo je prvi put da sarađujemo sa Danteom i mogu da kažem da je premašio naša očekivanja,” kaže producent Zanuk. “Nismo imali puno novca i nismo bili u mogućnosti da napravimo sve što smo želeli. On je dosta pomogao time što je od jednih scenografija pravio druge menjajući samo strukturu. Neverovatno je šta je uspeo da uradi.”

“Postoji nešto čudesno u tome kada vi kao scenarista napišete INT. PIE SHOP, a zatim vidite šta su Dante i Tim stvorili,” kaže Logan. “Dantea poznajem dosta dobro zato što je radio na filmu ‘Avijatičar’ i znao sam da će i u ovaj film uneti svoj savršen osećaj za detalje. U scenariju sam napisao da berbernica izgleda jezivo i on je to savršeno prikazao. Ima mnogo scena koje odišu jezivom atmosferom, i sama scenografija je takva. Ulice su mračne i nikada ne znate ko će vas sačekati iza ugla, bilo da je to Svini Tod sa brijačem, Gospođa Lovet sa pitom ili Džek Trbosek. Scene su strašne, što je dobro budući da je ovo horor film.”

Feretijeva scenografija je bila inspirativna i za same glumce. “Scenografija je odlična,” kaže Bonam Karterova. “Obožavala sam da hodam ulicom Flit. Atmosfera je od velike pomoći kada treba da prizovete maštu i uživite se u čitavu priču. Jako mi se svidela i moja prodavnica.”

Još jedan bitan element za glumce bili su i kostimi za koje je zaslužna Kolin Etvud, i koji su, kako Barton kaže poseban lik u filmu.”“Mnogo puta sam već sarađivao sa Kolin, i mislim da je odlična. Njeni kostimi pomažu glumcima da se pronađu u svom liku, a to i njihovu glumu čini boljim.”

Što se tiče boja i izgleda samog filma, Barton je želeo da “Svini Tod” bude nalik crno-belim filmovima, skoro bez ikakvih boja.  “Prva ideja je bila da film bude što bliži crno-belim filmovima,” kaže direktor fotografije Dariuš Volski.  “Tim mi je pokazao mnogo starih horor filmova. Ideja je bila da film bude mračan, sa dosta kontrasta. Ja sam bio zadužen za osvetljenje. Gledali smo fotografije starog Londona. Želeli smo da film izgleda kao stari film sa savremenom tehnologijom i modernim načinom pravljenja starog filma. Želeli smo da bude skoro potpuno crno-beli, sa tu i tamo izbledelim bojama. Krv je naravno crvena.”

Budući da je Svinijev način ubijanja presecanje grla, bilo je neizbežno da ovaj film bude pun krvi. “U stvarnosti kada nekom prerežete grlo, ima puno krvi,” kaže Logan. “Nismo se libili da to i prikažemo, jer da biste shvatili tragediju Svinija, morate shvatiti degradaciju kojom on izlaže i druge ljude i sebe. Morate shvatiti da je on zapravo hladnokrvni ubica, a opet osećate i sažaljenje prema njemu. To je ono što je genijalno u ovom filmu. Zato smo smatrali da je važno prikazati i samu krv. Tako da kada on prereže grlo, krv iz arterije počne da šiklja i ima je svuda.”

“’Svini Tod’ je, u klasičnom smislu, krvava tragedija,” zaključuje Logan. “Očigledan je omaž Grand ginjolu i jeftinim krvavim predstavama (‘Penny Dreadfuls’) Viktorijanskog Londona.  Ali ono što je važno je to da krv u ovom filmu nije sadističke prirode, nije suvišna, ona je deo sveta u kojem žive ovi likovi, tako da bi neprikazivanje krvi bilo neiskreno na način na koji ni ovaj film, a ni reditelj nisu.”

EPILOG
Prva publika koja je videla “Svinija Toda” bila je ona na Venecijanskom filmskom festivalu u septembru, gde je Barton dobio Zlatnog lava za izuzetno dostignuće u karijeri. Osam minuta filma je otkriveno, uključujući Depovo izvođenje pesme “Moji prijatelji”. Reakcija na materijal bila je puna entuzijazma.

“Molim se da će film biti bar upola toliko zabavan i uzbudljiv koliko je bilo snimanje,” kaže Helena Bonam Karter. “Trebalo bi da bude sjajno. To je prava kombinacija Zondhajma i Tima, jer imaju vrlo sličan senzibilitet i isti mračan smisao za humor.”

“Uvek postoji mogućnost da će čistunci biti uznemireni, jer to nije predstava, i postoje numere kojih u filmu nema,” kaže Barton. “Pokušavam da budem što je moguće verniji originalu, ali ne znam kako će ti ljudi reagovati. Ovakav film je prilično kockanje, jer je u pitanju mjuzikl zabranjen za maloletnu publiku, ima krvi, a ljudi koji idu na brodvejske predstave ne idu da gledaju krvave filmove niti ljudi koji gledaju krvave filmove idu na brodvejske predstave.”

Za ljubitelje originalnog mjuzikla, Zondhajm priznaje da je deo materijala izbačen. Ali dodaje, “Molim ih da, ako je ikako moguće, ostave svoje sećanje na predstavu kod kuće, jer, za razliku od svih drugih filmovanih mjuzikla, ovo je zaista pokušaj da se materijal potpuno transformiše u film. Dobra stvar kod ‘Svinija Toda’ jeste to što u pitanju nije filmovana predstava. Ovo je film snimljen na osnovu predstave.”

Scenarista Logan kaže,  “Publika će čuti muziku koja nije nalik ničemu što je do sada komponovao neki američki kompozitor. Videće priču koja je jedinstvena, koju ne znaju. U suštini, ‘Svini Tod’ je horor mjuzikl. To je horor film sa muzikom koja ga podržava. To je i snažna karakterna drama i divna crna komedija. To je vežba iz Ginjola. Ali, iznad svega, to je čista zabava.”

LEGENDA O SVINIJU TODU
“Kada sam došao na snimanje, rekao sam studiju, ‘Znate, momci, biće puno krvi u ovom filmu,’” seća se reditelj Tim Barton, koji je očigledno razumeo da ovako uvrnuta priča mora da ima onoliko krvi koliko i neka od ozloglašenih pita Gospođe Lovet; na kraju krajeva, Svini Tod je bio zaista strašan lik.

Iako neki tvrde da nikada nije postojao, drugi su dokumentovali priču o legendarnom “Paklenom berberinu” iz Ulice Flit. Za tabloide koji su ga prihvatili, jeftine krvave romani koje su ga eksploatisali i za pozorište, koje ga je učinilo besmrtnim, “Svini Tod” je dokaz maksime (posveta filmu “Čovek koji je ubio Liberti Valansa” Džona Forda) “Kada legenda postane činjenica, štampaj legendu.”

Svini Tod je navodno rođen 1748, kao jedino dete siromašnih radnika u svilari, alkoholičara. U to vreme Londonom su harale bolesti, zagađenje, siromaštvo i korupcija, i mladi Tod je odrastao radeći uz svoje roditelje i tkačnicama. Njegovi otac i majka su nestali pod misterioznim okolnostima i, u četrnaestoj godini, Tod je bio uhapšen zbog sitne pljačke i poslat u zatvor Njugejt; to se zapravo smatralo milosrđem, pošto su deca lopovi većinom vešana.

Živeći među ubicama i prevarantima, Tod je navodno postao šegrt zatvorskog berberina i kolege osuđenika, Elmera Plamera. Pošto us berberini obavljali i izvesne hirurške zadatke, Tod je naučio zanat, anatomiju, i kako da odžepari svoje mušterije. Ove veštine su mu koristile nakon oslobađanja, ali pohlepa, ljubomora i gnev obuzeli su mladića i počela je njegova ubilačka serija.

Tod je uskoro otvorio berbernicu u ulici Flit, odmah pored Crkve Svetog Danstana, pod kojom su ležali zaboravljeni tuneli i katakombe sa grobnicama pokojnih vernika. Tod je svoje usluge reklamirao izlažući tegle sa zubima, kosom i krvlju u izlogu, dok je u središtu prostorije stajalo njegovo najgenijalnije i najzlobnije oruđe: berberska stolica.

Da bi prikrio zločine, priča se da je Tod napravio skrivena vrata koja su se rotirala punih 360 stepeni. Pričvrstio je stolicu sa obe strane, tako da je povlačenjem poluge, težina mušterije okretala zauzetu stolicu naopačke, dok bi žrtva pala na glavu u podrum koji je bio više metara dubok. Dok bi poklopac završavao svoje okretanje, postavljajući slobodnu stolicu na mesto, Tod bi pojurio u podrum. Ako pad ne bi ubio mušteriju, on je koristio svoj brijač da završi posao. Potom bi sa tela skinuo sve što je vredno i sakrio ga među prastarim leševima pod crkvom. Ovaj plan je funkcionisao neko vreme, ali, kako su se ubistva nastavljala, Todu je počelo da ponestaje mesta za sakrivanje žrtava.

U međuvremenu, Tod je upoznao udovicu željnu novca, Mardžeri Lovet. Njih dvoje su postali ljubavnici i saučesnici pošto je Tod organizovao njenu prodavnicu pita u Bel Jardu, koji je bio povezan sa berbernicom putem podzemnih tunela. Tod je koristio svoje hirurške veštine da iskasapi tela, i slao meso Gospođi Lovet za njene pite, dok je krio kožu i kosti u katakombama ispod crkve.

Sa rastom Todove gladi za krvlju i procvatom posla sa pitama Lovetove, gadan zadah je počeo da se širi iz podruma crkve. Vlasti su sprovele istragu i nije im dugo trebalo da povežu seriju nestanaka sa gomilama trulih leševa i tragom krvavih stopa koji su vodili od Todovog do podruma Gospođe Lovet. Tada je počela histerija u javnosti.

MEDIJI I JEFTINI ROMANI
Tod je bio uhapšen bez incidenta, ali kada su vlasti stigle u Bel Jar po Gospođu Lovet, njene mušterije su saznale za ubistva i za činjenicu da su pojeli deo žrtava. Gomila je pokušala da je linčuje na licu mesta, ali je brzo odvedena u zatvor Njugejt. Priznala je svoje i Todove mračne poslove pre nego što je počinila samoubistvo, dok je Todu odobreno suđenje, presuđeno je da je kriv, i kasnije je obešen; veruje se da je Svini Tod ubio preko 160 ljudi.

Javnost je gladno pratila ove događaje, a novinski izdavači su iskoristili to da povećaju prodaju svojih listova. Reporteri su kombinovali glasine sa činjenicama, Senzacionalizujući priču na takav način da je Svini Tod ubrzo postao glavna tema tabloida i predmet urbane legende; upravo zbog tih brojnih verzija priče nema tačnog opisa Todovog izgleda.

Očigledan popularnost ovih priča o stvarnim zločinima, u kombinaciji sa sve većim brojem čitalaca, inspirisala je nastanak jeftinih časopisa u delovima, koji su sadržali priče u delovima i prodavane su za jedan cent. Zbog teme i kao komentar kvaliteta tekstova, uskoro su postali poznati kao Jeftini krvavi, a kasnije kao Jeftini užasni. Najpopularniji od tih Jeftinih užasnih bila je priča Tomasa Peketa Presta iz 1846, pod nazivom “Niska bisera”, u kojoj je glavni lik bio Pakleni berberin po imenu Svini Tod. Nije puno vremena prošlo, i ova krvava priča je adaptirana za pozorište.

GRAND GINJOL TRADICIJA
“Džordž Dibdin-Pit bio je jedan od najpopularnijih dramskih pisaca svog doba,” objašnjava Stiven Zondhajm. “Od Svinija Toda je napravio pozorišni komad sredinom 19. Veka i postao je veliki hit.” Dok je priča sasvim jasno ciljala na fascinaciju javnosti užasom i mračnim stvarima, Pitov Svini Tod je zapanjio publiku i svojim stilom koji je podsećao na francusku Grand Ginjol melodramu.

Nazvani prema Grand Ginjol Teatru kojeg je osnovao Oskar Metenije 1897, Grand Ginjol komadi su poznati po svojim jezivim pričama i raskošnim specijalnim efektima. Sada se smatraju zastarelom formom zabave koja je postala prevaziđena sa uspehom horor filmova šezdesetih godina, ali u vreme pojave Pitovog Svinija Toda, bio je to zapanjujući prizor za publiku. Taj uspeh je inspirisao brojne druge adaptacije, ali tek ranih sedamdesetih pozorišni pisac i glumac Kristofer Bond napisao je verziju sa značajnim izmenama. Bond je ubacio zaplet sa Sudijom Turpinom i osvetom, preobražavajući Svinija Toda od običnog pljačkaša i serijskog ubice u komplikovanog, namučenog čoveka.

“1973. Sam bio u Londonu i to je verzija koju sam video,” kaže Zondhajm. “Uvek sam voleo melodramu i pomislio sam kako bi se od ovog komada mogao napraviti zaista dobar mjuzikl. Tražio sam dozvolu od Kristofera Bonda i zatim napisao mjuzikl.”

Comments

Add New Search

Write comment
Name:
Email:	do not notifynotify
Website:
Title:
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

Powered by !JoomlaComment 3.12

Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved.