Identično teoriji po kojoj su ploče snimljene u eri vinila imale daleko više kvalitetnih pesama od albuma snimljenih u doba kompakt-diskova, tako su i stripovi koji su ekranizovani u vremenu pre milenijumske psihoze nosili epsku auru zagarantovanog užitka koji se nažalost raspršio instant pristupom naročito eksponiranim u novovekovnim orgijama potrošnje.
Korporativna bastardizacija rukovođena ekonomskom intonacijom japi mogula nezainteresovanih za istinsku, primordijalnu magiju bioskopa, ozbiljno je narušila proces transponovanja grafičkih novela na veliko platno. Jedan od najnegativnijih primera je način na koji je pravoverni, „tripozoidni“, dečački anarhizam jednog od najosobenijih svetskih autora Sem Rejni, već okrnjen nizom mediokritetskih socijalnih studija, u potpunosti ugušen bezbojnom, konfekcijskom ekranizacijom Spajdermena.
Vest da će Frenk Miler učestvovati u režiji svoga strip čeda „Grad Greha“ je stoga naišla na ekstatično oduševljenje kod svih onih iskrenih fanova koji su godinama pre nego što zaspe prevrtali po glavi čudesne sekvence iz Ronina, Elektre ili Betmena.
Za Holivud koji se ponaša kao da ne zna da pliva u mestu, Miler deluje kao stripovski Haron koji mrtav holivudski cirkus treba da prevesla na komercijalnu obalu ali da mu istovremeno, što je mnogo važnije, pribavi i estetski legitimitet koristeći svoje najubojitije oružije – fetišizaciju kadra kao vrhunski oblik vizuelnog izražavanja.
Milerovi mračni retro-nior izveštaji sa divlje strane ljudskog postojanja, 1998. godine su dodatno nadograđeni odlukom da pod naletom pop-kulturne kosmogonije vlastitog detinjstva uokvirenog fascinacijom filmom „The 300 Spartans“, prione na stvaranje priče o bici kod Termopilskog klanca kojom su nezadrživi spartanski ratnici ušli u legendu o besmrtnosti svoje kulture i promenili tok istorije. Kada je došlo vreme za ekranizaciju Miler se latio producentskog zadatka nadziranja lepljenja gustih kolaža krvlju natopljene vlastite stripovske svete zemlje na veliko platno.
Nošen razornom pankoidnom žustrinom starozavetnih holivudskih arhetiposa film „300: Bitka kod Termopila“ je izuzetna vizuelna simfonija koja u sebi sjedinjuje visoki napon fundamentalne mitološko-dramske strukture sa stilskim arsenalom tehnologije 21. veka.
Tako je Milerova esoterika harmonia u režiji darovitog Zeka Snajdera postala prvoklasna exoterika harmonia.
Između neba probodenog Zevsovim munjama i zemlje probušene strelama, štitom u štit, u planinskom prolazu zvanom Termopile vodi se borba tri stotine najboljih i najhrabrijih spartanskih ratnika da spreče najezdu Persijskog carstva ne bi li spasli tako novorođenu zapadnu demokratiju i slobodu.
U impresivno invociranim prizorima, progonjeni gnevom nastanjenim u svojoj krvi, naliveni strahom kojim pobeđuju strah, ratničke aristokrate predvođene neustrašivim Leonidom u raspaljenoj borbenoj mahnitosti se suprotstavljaju Kserksu, Darijevom sinu, velikom caru Istočnog carstva, gospodaru nad svim ljudima od izlaska do zalaska sunca.
Kako je još duh moralista i službene propagande preudesio Spartance tako da u njima vide primenu svojih principa, tako i Snajder naslonjen na prašnjavu vesternersku krilaticu da laž koja je postala legenda treba da se štampa, ironizuje koordinate suvoparnog mimezisa praveći film koji zadire u nutrinu holivudizovane mitske supstancije bežeći od konformiranja kastrirajućoj, socijalizirajućoj dimenziji savremenog Holivuda.
Preklapanjem pogleda, posmatranjem subjektivnog vida grčke umetnosti kroz kanone holivudskog mačo esteticizma 80-ih, Snajder kroz impozantne figure grčevito napete telesnosti postiže izuzetnu visceralnost prizora u bezmalo svakom kadru, pretvarajući tim putem bioskop u hram vizuelnog uznesenja.
Antička figura ratnika mutira u predimenzionirani, opet stripovski determinisani mačo totemizam akcionih heroja služeći i kao servis za stvaranje i promovisanje Džeralda Batlera, Škotlanđanina irskog porekla, bivšeg pevača sastava Speed i diplomiranog pravnika, u novog box-office aduta fabrike snova.
Iako u frenetičnom horu besa i strave besprekorno prenosi ukus suštine, Snajderov film je podbacio na planu izvesnih pojedinosti. Insistirajući na nepostojanju standardizovanog estetskog kanona sa stanovišta idealističke lepote čini da film na trenutke deluje kao pejzaž demonisanog MTV video-spota.
Opčinjavajućim preplitanjem istorijskog i mističnog koje svoj stravični krešendo doseže u uzbudljivoj epskoj bici na mestu gde su se planine i nebo toliko približile da su postali jedno, Snajder sigurno vodi film sa puno kompetetivnosti od početka do kraja, ali propušta da sa malo više psihološkog uvida oslika karaktere, kako je to uradio Stiven Presfild u romanu „Ognjena Kapija“.
Zamerke idu i na račun domaćeg prevodioca koji američku sintagmu Hot Gates potpuno van duha jezika trapavo prevodi kao „Vruća Kapija“, umesto kao „Ognjena Kapija“, ali to je redovna boljka izdavačkih i distributerskih kuća. No ove sitne zamerke ne narušavaju ukupan utisak o filmu.
U trenutku, kada u klimi opšte demistifikacije takozvane stvarnosti, rat zatočen u informatičkoj čauri biva najudaljeniji od svoje realnosti, a glave nažalost i dalje padaju, 300 će učiniti da se osećate kao da ste se borili sa Spartancima rame uz rame.
Nakon filma ostaje da odzvanja i otvoreno pitanje: da li činjenica da se točak okreće znači da se čovek mora okretati s njim, kada se svi točkovi i ovako i onako obrću.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
