Film koji je nedavno počeo da se prikazuje u našim bioskopima, a koji se u medijima samo diskretno pojavljivao je ostvarenje “Bliskost”, Majk Nikolsa. Upravo to i jeste pomalo čudna, vrlo intimna, intrigantna, a povrh svega, u svojoj neobičnosti potpuno diskretna priča.
Rađena je po scenariju Patrika Marbeta i predstavlja sliku modernog shvatanja veza i ne samo veza, koliko ljudi u njima. Iz tog razloga odabrana je četvorka, tipološki različitih ljudi, čiji se životi potpuno filmski prepliću. Natali Portman, Džulija Roberts, Džad Lou i Klajv Oven deluju kao pravi tim koji će izneti priču, svaku emociju izvući do detalja, glumeći licem, očima…ostajući veliki deo filma u krupnom kadru (nešto čime je Bergman odavno baratao, obučeno u potpuno novo ruho).
Dolazak devojke iz Njujorka u London, zbog očite potrage za sopstvenim identitetom, nečim boljim, drugačijim, uvešće je u začarani krug ljubavi-prevara. Ono što ostaje kao utisak jeste da između ta dva pojma danas može stajati i znak jednakosti. Pomerene vrednosti, samoživost, nesnađenost, nerešenost, depresija, tuga...Bliskost i udaljenost glavnih i jedinih junaka filma, može se posmatrati u nekoliko nivoa. Tako i deluje da se film obrće više puta u krug, bez ideje za ikakvim rešenjem ili željom da se iz svega pobegne. Osim dve ljubavne veze medju njima, postoji ne previše akcentovana i razlika na nivou shvatanja stvarnosti dve njujorške devojke i dva londonska mladića. Razlike su na prvu loptu prisutne i u njihovim pozivima, s jedne strane imamo pisca i fotografa, a sa druge striptizetu i doktora. Upravo u onom što razbija kliše i potire pravilo ko će se tu bolje složiti i razumeti, čini priču zanimljivijom. Razlog je taj što su sve kombinacije ponuđene, a čini se da nijedna nije prava. Ono što u tom smislu šokira i što je prilično plastično prikazano jeste surovost obrta u emocijama, međusobno povređivanje, u situacijama gde svako vara i gde je svako prevaren. Razlika je u njihovim reakcijama, razmišljanjima, ali ni tada ne dobijamo utisak prioriteta u njihovim osećanjima. Film logično i oštro postavlja niz otvorenih, vrlo složenih pitanja i istovremeno pokušava da u njihovim dijalozima odgovori na neka, prikazujući iskreni tok misli svojih junaka. Ono što jeste zabrinjavajuće je što to sve jeste iskrenost današnjice, u kojoj ne znamo šta želimo za sebe, za druge, koga volimo, zašto ga volimo, koliko ljubav traje, kako zavolimo i da li zavolimo u sledećoj sekundi drugu osobu ili nam je jednostavno svejedno, sebični smo, hronično povređeni i depresivni ?!
Naglašena seksualnost varira od one diskretne, preko cyber-sex-a, striptiz bara, do bračnog kreveta, u svakom slučaju postavljena na svoje mesto u sistemu, koje pretenduje da postane najvažnija ili čak jedina spona u odnosu dvoje ljudi. Ostaje pitanje o kojoj –bliskosti- onda pričamo i da li će se od nje stvarati buduća civilizacija?!
Jedno od takođe pohvalnih filmskih metoda jeste pravilna vremenska raspoređenost, u kojoj je vreme promenljivi faktor, a ljudski odnosi statični. Slike Londona, u kome je film sniman, su takođe interesantne, nisu odarbani elementi previše prepoznatljivi za taj grad i tu kulturu. Promena scena eksterijera i enterijera deluju u funkciji odnosa spoljni svet- intima.
Ono što može zasmetati u filmu je upravo ta apsurdnost, koja na momente deluje potpuno nerealno i koja umara, ali je treba shvatiti u svojoj funkciji- preterivanje kao tehnika je nekad potrebna umetnosti koja, u ovom slučaju, može biti vrlo edukativna za one koji stvarnost ne žele da dožive stvarno!
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
