U vremenu u kome je nevoljnost za rizikovanjem života postala gora od volje za uništavanjem života zato što takva nevoljnost otkriva da ništa nije vredno moguće žrtve serija Dosije Iks početkom 90-ih godina 20. veka bila je religiozni poziv areligioznih ljudi (kakav je po svojim rečima njen tvorac Kris Karter) na iskopčavanje iz mulja duboko rutinirane svakodnevice.
Zaštićena, predvidiva egzistencija u strogo sterilisanom univerzumu očišćenom od svega opasnog, negativnog i rizičnog razorena je zaslugom FBI agenata Skali (Džilijen Anderson) i Moldera (Dejvid Duhovni) koji su na svetlost dana izneli sveameričke strahove, pokazujući nam vlastiti realni košmar u našoj virtuelnoj idili. Takvim beskompromisnim stavom Dosije Iks je postao nemirna savest ušuškanog dela planete. Ono što je tada bauljalo po krivinama nesvesnog (opasnost od fantomskog neprijatelja odozgore tuđini/teroristi, manipulacija atomima, bioterorizam, reproduktivno kloniranje...), danas je opšte prihvaćeno u realnosti. Ono o čemu se u fobičnom delirijumu fantaziralo kroz Dosije Iks sa 11. septembrom se iz fikcije izlilo u realnost.
Deceniju i po nakon početka emitovanja serije Dosije Iks, u našim bezbožnim postmodernim vremenima niko nije spreman javno ispoljavati svoju veru ali svi mi potajno verujemo i nije problem što ljudi, kako je govorio Česterton, više ne veruju u Boga nego što veruju svemu. Pa i masmedijima. Svako ima svoj fetiš koji mu pomaže da podnese nepodnošljivu istinu. Da bi se u takvim uslovima posle 11. septembra i posle svega ponovio X-Faktor i razotkrio momenat istine u globalnoj laži (Žižekov simptom) obeznađeni pop konzument izgubljen u post-ideološkom supermarketu se ne može tapšati po ramenu već se mora odalamiti pravo posred apatičnog lica. Baš kao što se za spravljanje omleta mora prvo razbiti jaje. To se ne može postići tunjavom pričom, neinspirativnim scenarijom i sa Skali okruženoj nerazvijenim likovima i MTV makroima.
A upravo to je slučaj drugog filma nastalog po motivima serije Dosije Iks – Želim da verujem.
Dosije Iks je bio Lost svoje ere servirajući nam kroz optiku multivalentnih gledišta umotresne manifestacije nepoznatog i nemogućeg. Danas Lost manija i antisuperagent Džek 24 Bauer vladaju TV svetom. Kris Karter je izgubio pravo na originalnost. Desilo mu se ono što je i Alan Sorkin tvorac ultrauspešnog Zapadnog krila doživeo sa serijom Studio 60. Krah.
Demistifikacija nebesa i života nije potrla tenziju između vere i znanja, religije i nauke, mitova i pseudomitova pa se tako ojačala i tenzija između prirodnog i arbitrarnog, izvornog i umetnog, sredstva i cilja. Polazeći od ove premise Karter želi da poverujemo baš zato što je apsurdno. A ne zato što bi tu bili mali zeleni tj. sivi. Da bi se to postiglo u gledaočeve kosti se mora uterati strah tako što se kao istina ispostavi ono što je do malo pre smatrano nonsensom. Film prvo treba da vas u nešto ubeđuje a potom da vas odlučno razuverava.
Ostvarenja sa kraja stoleća koja su u svom centru imala napetost doxe i episteme poput Vejnrajtove Stigmate, Hajmsovih Poslednjih dana ili Kaminskijevih Izgubljenih duša u sebi su imali taj slučaj pregiba koji i čini da u jednom trenutku poverujemo da su likovi zaista u opasnosti. Film Dosije Iks to ne čini, što je za standarde koje je ova serija nametnula u domenu dekonstrukcije televizijske zabave nedopustivo. Skenirajući svojim infra-crvenim zracima permanentne zavere vlade u senci, ponirući u bunar državnih i paradržavnih tajni serija je posebno svetlo bacala na usud glavnih junaka koji vide ono što ne sme da se vidi, a u šta drugi ne veruju. Time je i glavne aktere i gledaoce stavljala pred nerešivu kvadraturu kruga, nudeći ekcesni višak značenja u lavirintu ekstremnih interpretativnih mogućnosti. Tragovi nedovršenosti, tragovi tragova, tragovi brisanja traga činili su da sama potraga Moldera i Skali postane trag koji nestaje u samom svom pojavljivanju. Takvim postupkom se pojačavalo osećanje paranoje i bezizlaznosti i podvlačila ozbiljna trilerska intonacija same SF matrice.
Ovoga puta priča o svešteniku pedofilu (Bili Koneli) koji na putu iskupljenja pomaže Molderu i Skali u potrazi za misteriozno nestalom FBI agenticom (Amanda Pit), prošarana embrionalnim stem ćelijama utopljenim u ruske kriminogene vode na papiru možda deluje zanimljivo, ali je njena postavka očajna. Priča štimovana na opozicijama naučne skepse i vere, empirizma i duhovnosti, racija i intuicije, dodatno izoštrena pitanjima humanizma i transhumanizma, kloniranja i rekloniranja i dalje bojazni od mutacije prirodne evolucije kao znaka nastupajuće klonirajuće civilizacije već u početnoj premisi trasira niz puteva od kojih film nijedan ne koristi. Kako smo odomaćivanjem
SF-a u nauci prešli put od naučne fantastike do nauke tema stem ćelija je zahvalna za obradu i razne meandre oko moralnih dilema koje se u ovom slučaju olako tretiraju ne iscrpljujući ni k od svoje provokativnosti. Centralna misterija u filmu je bolno nerazvijena bivajući bez preke potrebe opterećena pričom o bolesnom dečaku u dikensovskoj katoličkoj bolnici u kojoj Skali radi kao dečija neurološkinja. Film se tako ispostavlja kao dug jer ništa ne razvija i ne ide nikud pa se nameće pitanje ne samo da li fanovi veruju u ovo već da li su u ovo verovali sami autori u procesu stvaranja.
U svetu halapljivo gladnom misterija i zavera dovoljno mu je dati još jedni i on će odmah da poveruje što mu Karter ovog puta ne daje a što ni Molder i Skali ne raskrinkavaju kao nekada. Kao nekada su ovde samo poštapalice iz serije i nametljive reference počevši od pilot epizode pa nadalje(olovka na plafonu, Bogz, Brukman, Skiner...).
Hemija između Skali i Moldera, njihov jin-jang odnos koji je predstavljao kičmu cele serije tinja i kroz film ali je lišen mistike platonskog ljubavisanja što ga čini blago anemičnim manje interesantnim. Za fanove tu je prohujalo sa vihorom poljubac i držanje za ruke za duga prepričavanja. No, film nema ideju šta bi želeo da bude te deluje kao Frirsove Male prljave stvari u krajoliku Mizeri bez Mizeri (izolovane, snegom zatrpane lokacije kao izraz srca tame aktera, lepo fotografisana Zapadna Virdžinija, tj. Vankuver iz perspektive Bila Roela). Ono što bi trebalo da je inventivno ovde je dobro poznato pa naposletku želite da verujete da je ovo stvarno konačni kraj ili da se molite za nastavak koji bi bio dostojanstveni završetak sage.
Iako daleko od toga da je Mračni vitez film bez osetnih manjkavosti ne možete a da ne uživate u njegovoj nesumnijvoj nadmoći u odnosu na nedoraslu, slabunjavu konkurenciju. Iskustvo nakon odgledanog Dosijea Iks u poređenju sa Mračnim vitezom učiniće da se osećate kao da se posle Monike Beluči zabavljate sa turbo-feng-šui butikašicom iz Delta Sitija. Nažalost.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
U vremenu u kome je nevoljnost za rizikovanjem života postala gora od volje za uništavanjem života zato što takva nevoljnost otkriva da ništa nije vredno moguće žrtve serija Dosije Iks početkom 90-ih godina 20. veka bila je religiozni poziv areligioznih ljudi (kakav je po svojim rečima njen tvorac Kris Karter) na iskopčavanje iz mulja duboko rutinirane svakodnevice.
