Kontraweb.net | Kontra magazin

Mračni vitez

Saturday, 26 July 2008

Betmen se porodio iz pera Boba Kejna 1939. godine u jeku civilizacijskog sloma, paralelno sa eskalacijom fašizma i njegovom daljom genezom koja je rezultirala Drugim svetskim ratom. Superjunak bez super moći kod koga su Frojdovi termini ego i super-ego preobraženi u grotesknu, farsičnu i karnevalsku avanturu glorifikuje američku individualnost ali u isti mah i secira američku šizofrenu opsednutost veličinom.

Podvojeni maskirani osvetnik progonjen osećanjem tragičke krivice korespodentan je antičkom određenju reči karakter. Karakter je onaj ko nosi beleg. Osoba sa obeležjem, biće razlike, a ta razlika ga može pretvoriti u robu sa greškom. Čista sublimnost se ispostavlja kao izlućena groza. Betmen nije heroj nego antiheroj koji živi na ivici, a naše postistorijsko doba upravo jeste doba antiheroja. Od Betmenovih početaka do danas visokomodernistička pozicija ultimativnog heroja rapršena je u paramparčad. Otad je niklo bezbroj perspektiva u dekonstrukciji mita o Betmenu, ali se jedna ipak izdvojila.

U skladu sa vlastitim mentalnim projekcijama autohtonog stripovskog univerzuma neizbežno osenčenog duhom (ne)vremena Frenk Miler je zakucao poslednji kamen u obdukciji starog Betmena i potpisao njegovo novo rođenje u tvrdokuvanom remek-delu Batman: The Dark Knight Returns iz 1986. godine. Milerov klasik nikada nije doživeo adaptaciju, ali je postao i ostao nedostižan uzor. Na njega se ovlašno naslanja i novi film iz franšize o Betmenu, ambiciozni pokušaj dekompozicije superherojskog mitosa, politička alegorija Mračni vitez, sa Kristijanom Bejlom u naslovnoj ulozi.

Na konto duha vremena, ega i super-ega, a u linku sa novovekovnim čitanjima Betmena od 1939. i Betmenove godine prve u proteklih bezmalo sedam decenija obesna neutralnost super-ega spojila je društveno podzemlje i plemeniti zakon što za rezultat ima Id-zlo koje se ne temelji ni na kakvom utilitarnom i ideološkom razlogu, dok je od šizofrene opsednutosti veličinom ostala samo šizofrenija. Savremeno društvo proizvodi šizofreničare kao Manolo Blanik cipele, s jednom razlikom što se oni ne mogu prodati. Takav je Betmenov arhineprijatelj Džoker u filmu Mračni vitez - on se ne može urazumiti, kupiti, niti prodati. On, kako kaže Betmenov, tj. Vejnov batler Alfred, jednostavno, želi da gleda dok ceo svet gori.

U odnosu na njega Betmen je samo inhibirani mučenik u smešnom kostimu. Oni su kao kralj i luda. Jedan bez drugog ne postoje. Otud i Džokerova urnebesna Džeri Megvajer replika - "Ti me činiš potpunim".

Novi Džoker u tumačenju Hita Ledžera je fantomski neprijatelj koji razara opustošeni svet, virus koji nagriza već metastazirano tkivo Gotam Sitija. Ledžerov Džoker nije klovn, nego filozof zločina, on nije obična luda već transideološki šizofrenik. On je nešto samo ako je nešto drugo. On je svako i niko. Kao virusi i terorizam, u jednom svetu vođenom kandžama teorije haosa i on je svuda i nigde. On je sumanuti miks milgramovskog eksperimentalizma, pank nihilizma i urbanog new wave terorizma sa sve a la Osama video-porukama preteće sadržine.

Za razliku od Nikolsonovog Džokera koji je bio just Jack i kao takav ekstraunikatan, Ledžerov Džoker je Džoker generacije koja nema svoj Svetski rat, ni svoju Veliku depresiju, jer je njen Veliki rat spiritualni rat, a njena Velika depresija čitav njen život. Njegovi pokreti, mimika, dikcija, spora kadenca u govoru su uznemirujući. Robustan performans pokojnog Ledžera podvučen kobejnovskom sudbinom markiranom Jangovim vapajem - bolje izgoreti odmah nego sporo sagorevati - učinila je da se ova uloga odmah, gotovo i pre no što je viđena utisne u kolektivnu svest filmskog auditorijuma.

U Nolanovom filmu spajaju se antička starina i aktualitet 11. septembra baš kao što su biće (mega)polisa i biće pojedinca spojeni u jednu celinu, te Džoker tretira Gotam kao da je Njujork. (Nije li Njujork očarao Frica Langa pri stvaranju Metropolis, i nije li Gotam u dobroj meri izvedenica Metropolisa.) Sam Gotam se u novoj inkarnaciji od gotske stilizacije pomerio ka postindustrijskom dizajnu gradske rugobe. Ta gradska rugoba otkriva trulež pojedinaca osvetljavajući apokaliptičnu atmosferu savremenih pohabanih megalopolisa podložnih malju birokratije, pa je Gotam, kao urbani pandemonijum, mikrokosmos mizerije celog sveta. Takvom mestu bilo da je to London, Pariz, Njujork, Beograd (mada Beogradu odavno više ne može pomoći ni Betmen) je potreban heroj s ljudskim licem, javni junak kakav je Okružni tužilac Harvi Dent (odlični Aron Ekhart) momak Betmenove ljube (Megi Gilenhol kao antidot ljupkoj ženici i žrtvi sajentologije Kejti Holms iz prošlog filma), ali heroj kakvog Gotam zaslužuje jeste mračni vitez. Heroj s maskom koji uz pomoć svog biznis menadžera Lušusa Foksa (poslovično dobri Morgan Frimen) u okviru monstruoznog društva kontrole koristi sve mogućnosti informacionog terorizma kako bi ostvario pirovu pobedu.

Posle Bartonovog noar nadrealizma i Šumaherovog parodičnog kemp iskrivljenja Kristofer Nolan Betmena režira u (hiper)realističkom ključu. Ne kao strip nego kao tragediju. Već u Betmen počinje ostvaren je brak mitologije i stvarnog sveta, ali na jedan donekle p(l)itak način. Ovog puta se ide dalje. Toliko dalje da u poređenju sa Mračnim vitezom Betmen počinje deluje kao Betmen i Robin. Ono što se Betmenu može zameriti na planu koreografje akcionih sekvenci je nepostojanje kung-fu ekstravagance, što je nedopustivo ako imamo u vidu da je u prethodnom filmu iz serijala utrošeno pola sata na prikaz Betmenove kung-fu obuke kod Ras Al Gula. Pritom Marvelov bleksploitejšn Ubermensch (ili pre Nubijac) Blejd (1998), koji je, inače, prvi pokrenuo serijal strip ekranizacija u kojima se superheroj izliva u naš svet, napravio je pre Matriksa (1999) pravu revoluciju kada je u pitanju žičani kung-fu. Opet, novi Betmen, iz drugog ugla isporučuje određenu vrstu brutalnosti koja je u samim stripovima gde junaci konstantno umiru i iznova vaskrsavaju uobičajena.

Nolanova režija se jasno referiše na Francusku vezu i opus Majkla Mana. Nolan ne subvertira paradigmu strip ekranizacija on je prožimanjem arta i entertejmenta, neo-noar poezije i pop-korna transcendira. Scenario koji je napisao sa bratom Džonatanom, sa kojim je sarađivao na filmovima Memento i Prestiž, varira nekoliko interesantnih motiva ukotvljenih oko podvojenosti ličnosti decentriranog subjekta. Problemi se javljaju u prenatrpanosti detaljima, povremenim omaškama u vizuelnom pripovedanju i predugoj minutaži koja čini da završnica filma izgleda kao da su Nolanovi započeli više nego što objektivno mogu da završe.

To nikako ne treba da vas spreči da novog Betmena overite na velikom platnu. Osim ako srpski bioskopi nisu i dalje u stanju deratizacije.

Rastko Ivanović © Kontra Magazin
Sve recenziije su lično mišljenje autora teksta i treba ih shvatiti tako, kao lično mišljenje! Autorski tekstovi ne odražavaju stav redakcije. Ukoliko se ne slažete sa mišljenjem iznetim u recenziji možete nam poslati svoj tekst na adresu kontramagazin[at]gmail.com ili ostaviti svoj komentar!