Početak je nedelje, Beograd je prazan, a ja odlučih da pogledam spektakl zvani “Rat svetova”. Ne, nikako se nisam pokajao što sam to veče, sa još dvadesetak ljudi, završio u velikoj sali Doma sindikata. Nisam se pokajao zato sto sam učvrstio mišljenje o ovakvim filmovima, i definitivno će i dalje, svakako opravdano, neki ljudi moći da mi prebacuju kako ne razumem svu draž SF ostvarenja.
Odmah da napomenem, sebe nikako ne doživljavam kao filmskog kritičara i nekoga ko sebi daje za pravo da na bezobziran način kritikuje nekoga ko se zove Stiven Spilberg. Ali, definitivno ću dati svoje mišljenje kao običan gledalac i umereni konzument sedme umetnosti.
Početak filma i nije tako katastrofalan, osim uvodne naracije na koju bi se verovatno i deca preko deset godine čudnovato počeškala po glavi i izgovorila: “Pa doooobrooo!”. Do duše, mogli bi i da zanemarimo scenografiju koja na najbljutaviji način dokazuje ljubav prema majčici domovini. Ne mogu reći da nisam bio prijatno iznenađen kada pola sata od prvog pojavljivanja onih strašnih nemani od kojih nam preti uništenje i koji hoce da porobe ovu našu divnu demokratsku planetu, nije još došlo do presudne bitke, poznatog holivudskog manira... ali ne lezi vraže! Pa da li ste mislili da takav film može da se završi bez Rambo, Terminator itd... fazona. Odlučujući udarac zadat terorističkoj vasioni će vam svakako izmamiti makar kiselkast osmeh u trenutnom nedostatku dobrih komedija u bioskopu.
Priča koja pokazuje svu brigu i pažnju za naše najmilije, i poruka koja se time šalje je svakako bitnija, ali imala bi mnogo veću svrhu u nekom drugom filmu, sa manje klišea i prepoznatljive bljutavosti.
U redu, ako je cilj filma da se utroše besomučno pare na razne efekte i pirotehniku, još jednu potvrdu superiornosti američke nacije, kao i osvešćivanje nemarnih muškaraca šta znači zasnovati porodicu, onda je ovaj film pun pogodak i apsolutno služi svrsi.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
