Saga je okončana. Tako bar stoji zapisano na plakatu, a kada se sve sabere, tako bi bilo i najbolje. Poslednje poglavlje u prequel trilogiji “Star Wars” univerzuma je svakako jedno od najzvučnijih naslova ove godine. Intergalaktički ep započet pre skoro 3 decenije, koji je iznedrio armiju fanova i poklonika širom planete, pre par godina je platio danak holivudskoj nemaštini svežih ideja.
Posle negledljivog četvrtog nastavka, odnosno prvog pred-nastavka, i neznatno boljeg “Napada klonova“, epizoda broj 3 lako osvaja prvo mesto kao najbolji od najgoreg. Realno je u ovom tekstu napraviti jasnu distancu izmedju originalne i novopečene trilogije, jer razlike u kvalitetu su ipak planetarnih razmera. Tako da, iako su mane počele da se pojavljuju još sa Povratkom Džedaja, prvi pred-nastavak donosi i prvi potpuni promašaj, sa obavezom snimanja još dva. Toga je ubrzo postao svestan i sam Lukas, pa se priča kako je ovoga puta pozvao i samog Spilberga da mu pomogne u realizaciji.
Centralna priča u “Osveti Sit-a” je ono đto ovaj film razlikuje od prethodna 2, jer to je upravo onaj konkretni element koji čini most izmedju nove i stare trilogije. Ta kulminacija, konačan nastanak jedne od najvećih filmskih ikona svih vremena, preobražaj mladog Anakina u lik Darta Vejdera. Upravo se tu vide sve slabosti novih Lukasovih scenarija, jer sve sporedne priče su ono što čini prethodna 2 nastavka, i prvih 60 minuta ovog filma dosadnim. Likovi na nivou kratkometražnih crtanih filmova, povezani beskrajnim kompjuterski generisanim scenama akcije, te gluma kakve bi se u brojnim trenucima postidele i drvene lutke, sve je to i dalje prisutno. Iritantnost jednog Džar Džar Binksa je nedostižna, ali mu se opasno približava androidni robot koji kašlje i vrti svetlosnim sabljama kao propelerima. Upravo ta megalomanija izgleda kao nešto što bi trebalo da zamulja oči u nedostatku scenarija. Taj kult svetlosne sablje, najmoćnijeg oružja Džedaja, onog neizostavnog u odlučujućim borbama originalnih ratova zvezda sada je okrutno isilovan besomučnim mlataranjima istim na sve strane svodeći veći deo filma na video igricu te jedino što preostaje jeste džojstik u rukama ne bi li sami pokušali da uradimo nešto i damo filmu makar malo dostojanstva i funkcije.
Gledano iz druge perspektive, sve što smo zamišljali sada je tu. Smrt Lukove i Lejine majke, duel Kenobija i Anakina, nastanak Imperatora, potpuno predavanje Anakina tamnoj strani sile. Dečačka maštanja većine nas su sada tu, jasno konkretizovana na platnu, i sva ta dešavanja su upravo ono što je i naterati najveći broj gledalaca u bioskope. Nije ovo odavanje bitnih detalja jer mi svi dobro znamo rasplet. A sve sem tog konačnog raspleta je u ovoj pred-trilogiji nevažno.
Ian MekDirmid u ulozi Imperatora se ispostavlja kao odličan izbor, i ostavlja najjači utisak, dok se ostale uloge svode na pokušaje. Mladi Christensen teško da je mogao dobiti prelaznu ocenu u “Klonovima” , i njegov napredak je sada primetan, ali ipak nedovoljan u zahtevnoj ulozi. Napredak u odnosu na prethodna 2 filma pokazuje i Ian MekGregor, i tu se veš postavlja pitanje na koji način negativan utisak posle prva 2 filma se odražava na “Sit-a” , odnosno koliko bi možda još kvalitetnija epizoda 3 bila kada bi zaboravili na prethodno.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
