|
Intervju sa Jovanom Todorovićem, rediteljem filma 'Beogradski fantom' |
PDF
|
| Štampaj |
|
E-pošta
|
|
Friday, 27 March 2009 |
 Režiser filma Beogradski fantom govori za Domino Magazin o urbanoj legendi i snimanju filma. Pre tačno 30 godina, beogradskim ulicama je u ukradenom Poršeu jurio Vlada Vasiljević - Beogradski fantom. Policija ga je desetak dana bezuspešno jurila, Vlada se uključivao u program Radija Studio B, a građani Beograda su se okupljali na ulicama da prate dešavanja.
Po mnogima je ovaj događaj obeležio početak kraja komunističkog SFRJ sistema. Trideset
godina kasnije producent Bogdan Petković i režiser Jovan Todorović
snimili su film o ovoj urbanoj legendi. Premijera filma je 29. marta. u
beogradskom Sava Centru. Jovan Todorović govori za Domino Magazin.
Kako ste i kada Bogdan Petković i ti došli na ideju da snimite film
Beogradski fantom? Došli smo na ideju pre par godina, mada to nije
spektakularna ideja uzevši u obzir popularnost ovog urbanog mita ili
legende i njene elemente koji obećavaju dobar film. Tu je beli Porše,
automobilske potere, policija, narod, Tito, Beograd sedamdesetih
godina... sve su to elementi koji u čvorištu događanja oko Fantoma drže
tenziju, napetost, pune priču dramom i skoro da sami od sebe pišu
filmski scenario.
Da li je bilo teško rekonstruistati događaje 30
godina kasnije? I da li ste uopšte instistirali na tome?
Jeste, bilo je
teško ali i lepo. Istraživanje za ovaj film je trajalo skoro godinu
dana. Nalazite se sa ljudima koji su igrali važnu ulogu u tom događaju
i možda negde u svom sećanju drže zaključanu neku ključnu informaciju
koja nama na primer nedostaje da zaokružimo priču i saznamo tačno šta
je radio Fantom sedme noći njegovih vožnji. Tako da je bilo i lepo i
ineteresantno i napeto pričati sa ljudima, upoznavati ih, tragati za
likovima iz priča i bukvalno se igrati detektiva u potrazi za pričom.
Koliko je bilo komplikovano vratiti se u 70-te na snimanju?
Nakon
rekonstrukcije događanja ostalo nam je da rekonstruišemo grad kao
scenografiju u toku snimanja filma. Neke stvari je bilo vrlo lako
rekonstruisati, jer prosto Beograd ima svoje kutke koji su nepromenjeni
od 1979. godine. Naravno, najveći problem je bio trg Slavija kao i svi
bilbordi koji su nam remetili kadar. Rekonstrukciju Slavije i brisanje
bilborda smo radili kao deo kompjuterske postprodukcije.
Zašto danas
nema Vlade Vasiljevića, ni kod nas, ali ni po belom svetu?
Vlade danas
nema jednostavno zato što je on pripadnik jednog vremena i sveta koga
više nema. To je Beograd koga više nema, Jugoslavija koje više nema,
jedno vreme koje je uprkos svojim ni manjim ni većim problemima,
globalnim i lokalnim, bilo jedno romantičnije vreme te je i događaj kao
ovaj mogao da zaokupi pažnju šire javnosti. Danas pažnju javnosti
zaokupljaju mnogo brutalnije i sirovije stvari jer je narod oguglao na
sve i privlači mu se pažnja šokovima koji iz njega izvlače i spuštaju
ga na mnogo siroviji i animalniji nivo reagovanja. Mislim da nije sve
propalo i da čovek žudi za ljudskim pričama ali da njih retko ko
servira.
Kako ste odabrali glumačku ekipu?
Glumačku ekipu sam odabrao
najviše zahvaljujući pomoćniku režije Balši Đogu koji je zaista imao
fenomenalne predloge i osećaj za kast koji je bio potreban ovom filmu.
To je bio odabir Raleta Milenkovića, Marka Živića i Milutina Miloševića
koji je bio ključan za ovaj film. Ja sam takođe upoređivao fotografije
glumaca sa slikama autentičnih ljudi koji se pojavljuju u dokumentarnom
delu filma i to mi je služilo kao potvrda i oslonac pri odabiru likova.
Znamo da se ekipe filmova na ponekada čudne načine spremaju za
snimanje... Da li ste imali neke posebne pripreme?
Nismo imali nikakve
posebne pripreme. Tražili smo lokacije u skladu sa periodom koji
snimamo. Birali glumce, pravili glumačke probe. Glumci su vežbali
vožnju, pogotovo Milutin u Poršeu. Obilazio sam lokacije sa direktorom
fotografije, pravili smo skice i slično. Možda je najinteresantnije što
sam pored knjige snimanja sa storibordom imao i maketu trga Slavije na
kojoj sam sa autićima mogao da osmišljam kadrove, pozicije kamera i
naravno koreografiju automobile. Te autiće sam puno koristio i na
snimanju.
Da li je danas teško snimiti film u Srbiji?
Jeste, danas je teško
snimiti film u Srbiji. Prvenstveno, to je zbog finansija odnosno
prikupljanja novca za produkciju, a to je opet zato što nemamo filmsku
industriju. Nemamo je zato što naravno ne postoji filmska potrošnja ili
gledanost. Nema gledanosti po meni ne zbog piraterije već zbog manjka
adekvatnih bioskopa i nove bioskopske kulture. Svega ovoga nema zato
što ne postoje zakoni i pravila. To je jedan lanac uzroka i posledica
koji se sistematski rešava onda kada se stvori kritična moć blizu, pri
ili u državnim okvirima za tako nešto. Bioskopi danas nisu ono što su
nekada bili. Bioskopi su danas segmenti Multipleksa unutar tržnih
centara.
Često pricamo za sebe da smo krativni i pametni, ali da nemamo
para. A sa druge strane vidimo da se i sa veoma malo sredstava u nekim
drugim zemljama snimaju odlicni filmovi, kakvi su kod nas veoma retki
ili čak ne postoje. Da li se slazes i zasto je to tako?
Budžet
proizilazi iz vrste filma i samog scenarija ali i stila, rediteljskog
pristupa i koncepta. Ako je koncept osmišljen da funkcioniše odnosno da
je izvodljiv i u produkciono skronijim uslovima i ako je to usklađeno
sa scenarijem da on može na uverljiv ančin da funkcioniše onda je
naravno moguće napraviti i dobar film. Mislim da je daleko važnija
rediteljska priprema filma i rad na filmu u smislu konkretne
izvodljivosti čitave stvari. Druga strana je ono što bih nazvao
kreativnom produkcijom i saradnja producenta i reditelja u svim
aspektima produkcije i kvalitetnim kompromisima sa obe strane kada se
radi film u slovima kao što su naši.
Tvoja poruka mladim kreativcima?
Moja poruka mladim kreativcima je ta da je disciplina, samodisciplina
najvažnija stvar. Kreativnost sama po sebi nije ništa dok se ne uposli
i konkretizuje kroz rad. Ovo i sebi poručujem svakodnevno.
www.dominomagazin.com
|
|
