Imali smo retko zadovoljstvo da prisustvujemo vanrednom muzičkom događaju, nastupu koji je magiju i iskonski duh rock 'n' roll- a doneo u naš mali grad. Blues Explosion (do skoro su u imenu imali i Jon Spencer), imaju iza sebe sedam albuma, a poslednji «Damage» je izašao u septembru prošle godine.
Barem prva četiri izdanja u nizu su odlična («Crypt Style», «Orange», «Now I Got Worry», «Extra Width»), a ostala tri solidna.
Jon Spencer koji je raketni pogon ovog tria, i čiju muziku neki površno opisuju samo kao dobru zabavu, je 90-tih napravio malu rock revoluciju svojom kombinacijom roka, bluza, fanka,soula i hip-hopa. Njegov vrlo energični i svedeni muzički izraz kao i novo čitanje bluz muzike je jedan od retkih progresivnih momenata u rok muzici u poslednjih 15 godina.
Malo je nejasno zašto je tako loše urađena reklamna kampanja za ovaj nastup. Od malih crno-belih plakata (veče sredom u kst-u ima bolji plakat), Jon Spencer ipak nije toliko underground, do potpune nepoznanice ko je predgrupa. Na sreću, ovo uopšte nije uticalo na posetu, a predgrupa Dalek je odmah na početku priredila prijatno iznenađenje. Ovaj zanimljivi noise-rap sastav iz New Jersey-a, kojeg čine MC Oktopus (koji je imao majicu sa likom jednog od najzanimljivijih bruklinskih repera- Talib Kweli-ja), DJ Still i Dalek zadužen za ritam mašine je svojim agresivnim, usporenim i tvrdim polu-industrijal ritmovima i autentičnim rep vokalom vrlo brzo osvojio našu pažnju i simpatije, i na kraju naravno sa punim pravom ispraćen aplauzom.
A onda su se pojavile i zvezde večeri: Judah Bauer, Russell Simins i naravno glavom i bradom Jon Spencer. Videlo se na početku da i sami nisu bili sigurni šta mogu da očekuju od publike, ali već posle pola sata se uspostavila povratna sprega koja je direktno pruzrokovala fenomenalnim koncertom u trajanju od dva sata. Ako uzmemo u obzir činjenicu da prosečno trajanje njihove pesme ne prelazi tri minuta, i da je posle prvog sata Jon Spencer bitno podigao ritam koncerta skraćujući pesme, možete pretpostaviti kakvom smo spektaklu prisustvovali. Judah Bauer je svojim naizgled opuštenim načinom sviranja gitare predstavljao na neki način protivtežu frenetičnom Jon Spenceru koji je potpuno potvrdio naziv svog benda- u Domu Omladine se zaista desila bluz-rok eksplozija. Nihov ritam je posebna priča, sa dve gitare i najmanjim kompletom bubnjeva na svetu, za kojim sedi Russell Simins- onakav gruv je gotovo alhemičarski poduhvat.
Svirali su pesme sa svih sedam albuma, mogli smo čuti i prvi singl sa poslednjeg albuma (umesto Chuck D-ja je naravno pevao Judah). Već posle prvog sata svi su skakali ili hipnotisano gledali (ili kao jedan ponavljali: «Lemme hear ya say yeah!!”) u velikog muzičara ali i showman-a Jon Spencera. Beogradska publika je zaista zaslužila, posle dužeg vremena, ovakvu rok predstavu.
Iskreno priznajem da sam koncert svrstao na listu pet najboljih, rame uz rame sa Stonsima u Budimpešti i Urban Dance Squad-om u SKC-u. Neponovljivo i autentično do dirljivosti.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
