Ovogodišnji Dis-patch festival predstavlja veliki iskorak u odnosu na prethodna dva, kako u pogledu raznovrsnosti nastupa koje smo videli, tako i u medijskom proboju i posećenosti. Za četiri dana videli smo 15 nastupa podeljenih u žanrovske celine, a tu je bio i zanimljiv prateći program u vidu izložbe Dis-solutions kojom je predstavljena savremena zvučna i vizuelna francuska umetnost, kao i Dis-patch škola za manipulaciju novim medijima sa zaista eminentnim predavačima. No ovde ćemo se pozabaviti samo muzičkim delom ovogodišnjeg Dis-patcha, pa krenimo redom.
ELECTRO-ACOUSTICS
Prvo veče (u fenomenalnom prostoru Velike sale Sava centra) je otvorio Marc Marković, tj. Marc Weiser iz Rechenzentrum. Kako sam reče dosao je iz “zemlje gde se umetnost usmeno prenosi kroz generacije”. Možda otuda srpsko prezime? Solo nastup na akustičnoj gitari praćen pevanjem na izmišljenom jeziku je sam po sebi dovoljno zanimljiv ali emotivno zaista efektan. Kao da je autor želeo da istakne univerzalnost emocija, uz maksimalnu ironiju i sarkazam u konceptu jer je očigledno parodirao kantri pesnike i sedkor trubadure. Sve u svemu, Mark Markovic je imao odličan nastup koji je mene u najlepšim momentima podsetio na Smog Billa Callahanna. Nakon njega nastupio je Davide Balula iz Francuske sa etikete Active Suspension. Takodje akustična gitara ali praćena laptopom, klavijaturama, efektima kojima je baratao Stephane Garry, član projekta Domotic. Ovaj projekat me je prilično podsetio na legendarne Gastr del Sol, kao i na još neke bendove iz postrok miljea ali nažalost imao sam utisak da se Balula nije previše trudio da izadje iz te priče. Na kraju je ipak usledila burna reakcija publike. Treći nastup je bio zvučni rad Cristopha Kurzmanna iz Beča. Kurzmann je prošle godine započeo rad na albumu “Air Between” kada se desio rat u Iraku. Rad je evoluirao u njegov lični dokument emocija koje je osećao dok je pratio ratna dešavanja. Teški, duboki tonovi kroz koje pulsiraju minimalni bitovi, a sve praćeno video radom kojim dominira belina i ništavilo, tišina pred kraj, i na samom kraju podizanje… Mogu samo da kažem da mi je njegov nastup na momente vraćao atmosferu iz marta ‘99. što dovoljno govori o ubedljivosti ovog nastupa. U takvom stanju jedva sam dočekao Olivera Lamma koji je nastupio poslednji te večeri pod imenom O.Lamm. Simpatičan nastup je započeo mašući rukama pred laptopom kao dete pred novom igračkom, a onda nas je sproveo kroz sumu zvukova i bitova, što se zavrčilo desetominutnom kolektivnom hipnozom. Dovoljno da se uputimo kući sa osmehom na licu.
BASSTERROR!
Drugo veče je zamišljeno kao velika žurka u SKCu. Za zagrevanje je bio zaduzen I-Wolf, odnosno Wolfgang Schlogl, iz sastava Sofa Surfers. Medjutim njegov DJ set je pružio mnogo više od toga. I-Wolf je prikazao zaista raznovrstan izbor plesnih tema, kretajući se kroz electro, dub sve do Kelis. Ipak, sa nestrpljenjem sam očekivao prvi živi nastup te večeri, a to je bio nastup Phillipa Quehenbergera sa bečke etikete Cheap. Bez laptopa, sa procesorom, analognim sintisajzerom i raznim elektronskim efektima, beskrajno distorziran Quehenberger me je formom podsetio na rani Tuxedomoon i Pop Group ali sa dovoljno autentičnim i energičnim zvukom da mi je na kraju bilo jasno zašto je dobio nagradu ovogodišnjeg Sonara. Drugi živi nastup te večeri je nastup electro-punk sastava T. Raumschmiere & Band. Predvodjeni Marcom Haasom alijas T. Raumschmiereom, tri ludaka u belim kombinezonima prizvali su duh punk pokreta koristeći gitaru, bubanj, laptop i gomilu elektronske opreme. Gotovo sam siguran da ćemo se za deset godina hvaliti činjenicom da smo gledali T. Raumschmierea u Beogradu jer electro-punk postaje sve aktuelniji. Ko je sve ovo izdržao dokrajčio ga je Kid606 na dva laptopa i Rolandu 303. Tokom sat i po tempo nijednog sekunda nije sišao ispod 150 bpm, pa se publika prepustila gotovo ambijentalnoj vožnji kroz more bitova. Šta reći na kraju za ovaj dan osim da je svaki od ovih autora panker na svoj način. Možda jedino da citiramo T. Raumschmierea: ”Stay Anty!”
VISUAL MUSIC
Treće veče, održano u MSU donelo je i prvo razočarenje-izostanak Grega Malcoma koji je pod imenom Twine trebalo da nastupi sa video umetnikom Jesseom Fieldsom. Stoga smo odmah videli čuveni Icarus sa još čuvenije etikete Leaf Label. Nastup sa dosta improvizacije, ambijentalnog i konkretnog zvuka praćen veoma hermetičnim video radom podelio je reakcije publike. Po mom skromnom mišljenju ovo je drugo razočarenje festivala. Nakon Icarusa videli smo i veoma simpatični Wang Inc. iz Italije. Minimalistički plesni ritmovi bili su praćeni lepim ali pomalo naivnim video radom koji se bavi bekstvom u prirodu iz urbane sredine. Dovoljno da nam vrati dobro raspolozenje… Do ovog trenutka sam još uvek bio zbunjen naslovom i koncepcijom treće večeri, jer prosto meni su prva dva nastupa bila “samo” muzika praćena video radovima. Neku suštinsku vezu izmedju zvuka i slike kakva se osetila u nastupu Christopha Kurzmanna ovde jednostavno nisam mogao da uočim. Ali tada su Marc Weiser i Lillevan Pobjoy koji čine projekat Rechenzentrum objasnili šta je “vizuelna muzika”. Veoma raznovrstan zvuk i teksture na platnu koje su se smenjivale sa filmskim semplovima bili su zaista neponovljivo iskustvo. Kada tolika energija izbija i iz zvučnika i sa platna, jednostavno se prepustate čulima bez puno razmišljanja. Bravo za Rechenzentrum.
JAZZ-NOT-JAZZ
Već pomalo umorni, dočekali smo poslednje veče Dis-patcha u CZKDu. Program je otvorila Colleen, sa Leaf Labela. Violončelo, akustična gitara, melodika, flauta, muzička kutija, samo je deo arsenala koji je koristila vidno nervozna parižanka čije je puno ime Cecile Schott. Ipak, pružila je jedan lep ambijentalni ugodjaj koji je na momente bio i “previše lep”. Sve u svemu prelazna ocena za Colleen, a najviša za bend koji je sledeći nastupio. U pitanju je projekat Dictaphone koji je oduševio publiku kao i svi nemački autori sa ovogodišnjeg Dis-patcha. Apstraktna elektronika, pucketanje, mekani ritmovi, preko kojih se pomalja jazzy saksofon i klarinet-tako otprilike zvuči muzika koju prave Oliver Doerell i Roger Doring. Obratite pažnju na njih u budućnosti. Thrill Jockey etiketa, saradnja sa Gastr del Sol i Tortoise, samo su neki od parametara koji svrstavaju sastav koji je sledeći nastupio u sam vrh savremene jazz scene. Naravno reč je o projektu Chicago Underground Trio koji vodi trubač Rob Mazurek, praćen ritam sekcijom koju čine Noel Kupersmith (bas) i Chad Taylor (bubnjevi). Ipak sve herojske priče koje smo čuli o ovoj postavi nisu bile dovoljna priprema za njihov nastup u Beogradu koji slobodno možemo da nazovemo esencijalnim. Klasična jazz postava (duvač, bas, bubanj) obogaćena korišćenjem sitnih udaraljki i dva laptopa predstavila je zvuk sa svog novog albuma Slon. Bio je to veoma energičan i napet nastup, uz dosta komunikacije sa publikom, sa jasno izraženim političkim stavom, nabijen emocijama. Domaći zaljubljenici u jazz će verovatno otvoriti polemiku da li ovo zaista jazz ili ne ali iskreno, koga briga za to kada je CU Trio bukvalno razneo sve prisutne te večeri u CZKDu. Festival su zatvorile domaće snage. Belgradeyard Sound System se po drugi put predstavio domaćoj publici, ovaj put u pravom svetlu-na dva laptopa uz pratnju kontra-basiste Ivana Antića. Nervozni jazzy ritmovi, vrišteći saksofon i bas koji sve zvuke drži na okupu, a sve praćeno video-radom koji u potpunosti odgovara imenu i atmosferi benda-tako bi se ukratko mogao opisati ovaj nastup, koji nas upućuje da sa nestrpljenjem iščekujemo debi-album “Talk to the Hand”.
Na kraju možemo reći da je Dis-patch 3 u potpunosti opravdao očekivanja. Mesta za napredak svakako ima, a biće zanimljivo videti i u kom pravcu će se festival razvijati. U svakom slučaju nadam se da će ljudi koji organizuju Dis-patch nastaviti svoje aktivnosti i tokom godine te da ćemo uskoro videti još neko ime sa nove muzičke scene.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
