Žao mi je što recenziju jednog od najboljih koncerata koji smo imali prilike da gledamo u nekoliko proteklih godina moram da započnem kritikom. Prosto je neverovatno da se koncertni promoteri konstantno vraćaju Sajmu kao dvorani za koncerte. Pa ljudi, ako na Sajmu može da svira Aca Lukas, to ne znači da je taj prostor adekvatan za koncert Duran Duran!!!
Problemi sa zvukom bili su očigledni već prilikom puštanja muzike sa razglasa jer čim su se salom prolomili prvi taktovi pesme Dare, sastava Gorillaz imali ste osećaj kao da vas neko od pozadi udara motkom po glavi, a postali evidentni kada su na scenu izašli Laki pingvini. Mislim da su i bend i posetioci koncerta za 2000 dinara zaslužili da koncert vide i čuju u nekom adekvatnijem prostoru. A imali su šta da vide i čuju!!
Da se ne vraćam na Lake pingvine, njima je ovo verovatno vrhunac karijere, jer doživeti ovacije i horsko pevanje desetak hiljada ljudi, koliko je bilo prisutno u sali, a ne biti na sceni više od 15 godina je pravi podvig. Neviđena medijska kampanja dala je uspeha, ovih dana činilo se da je Simon Le Bon svakodnevna pojava na beogradskim televizijama. Naravno, problem je u našim novinarima, i idotskim, glupavim i neoptrebnim opštim pitanjima koja su postavljali, pa su samim tim takvi i intervjui. I na samoj konferenciji za štampu videlo se da su došli nedovoljno pripremljeni pošto nisu našli adekvatan odgovor na Sajmonovo pitanje o “gvozdenoj zavesi” (a toliko su se pojedini mediji našli pogodjeni tim pitanjem), i kao argument nisu izneli podatak da je 1986. godine kod nas u zenitu svoje slave gostovala grupa koja je njima osamdesetih bila glavni konkurent na svetskoj muzičkoj sceni (mislim na Spandau Ballet).
Ali, ako su novinari smorili bend i pokazali neznanje, publika nije. Da se razumemo, teško će neki bend u skorije vreme ponoviti atmosferu i imati publiku kakvu je imao Jamiroquai na koncertu, gledaj, ponovo na Sajmu. Ali ni ova publika nije bila za potcenjivanje. Verovatno, pomalo i metaforički, bend je na oduševljenje publike odstupio od standardne set liste. Pre samog izlaska na scenu, kao najava bendu pušena je “Burning the ground” i bez pauze Duran Duran otvara koncert
svojim poslednjim hit singlom koji nosi naziv ‘Sunrise’. Bend nas je zatim počastvovao svim velikim hitovima, pa i nekim novijim pesmama, kao i hitovima za koje smo se nadali da ćemo nekad imati prilike da čujemo uživo (Electric Barbarella, A view to a kill). Glupo je navoditi redosled, jer su Duranci to ažurno okačili na svom sajtu koliko iste večeri, a imaćete priliku da vidite set listu beogradskog koncerta na kraju ovog teksta.
Očekivajući falš, falš i samo falš, Simon je sve nas, neverne Tome, razuverio i pokazao kako zvuči bend koji, ne bez razloga uspešno postoji više od 25 godina. Ne igrajući preterano na kartu “publika peva a ja odmaram glas”, Simon je bio raspevan kao devojčica i do kraja odpevao sve, uključujući i zahtevne deonice u Come Undone, Wild Boys i Save a Prayer. Ne treba posebno naglašavati da ga je publika uz neverovatnu energiju pratila iz sveg glasa i reagovala na svaku njegovo obraćanje. Da ja ne bih filozofirao, lepi su to trenuci, kada u ovoj vukojebini, možete da se osetite kao da ste deo sveta i kao da vam je sve na dohvat ruke. Makar i sa nekoliko desetina godina zakašnjenja.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
