Pojačani sada već integralnim članom benda pevačicom Ivanom Smolović, Intruderi su u live postavi nastupili u okviru redovne večeri odličnog hrčka utorkom u klubu Plastic.
Publiku je lagano zagrejao energičan Dj set Uroša Milovanovića ( radio 94.9) da bi na scenu došli Intruderi sa vidnom dozom treme naročito izraženom u nastupu Ivane Smolović što je rezultovalo ne malim brojem preskoka u komunikaciji na relaciji sempler-gitare. No kako je koncert odmicao uspostavljanjen je novi skladan odnos između analognog i digitalnog što je proizvelo plesnu vatru oličenu u Cut It again i Pretty mam u finalnom delu i pasa7e melodiozne nežnosti u akturlnom radijskom singlu Sand. Grupni ples publike eskalirao je u povremenom horskom pevanju, a Intrude su pored svog novog albuma obećali da se uskoro ponovo vidimo in vivo. Nadam se u još samouverenijem i žešćem izdanju i već mudro izračunatoj elektro pop arhitekturti Intrudera.
Sofa Surfers - Sofa Surfers
Bend je napravio ogroman korak napred izdavanjem albuma poput “ Encounters “ koji će sasvim sigurno ostati referenca na osnovu koje će se meriti sva buduća izdanja Sofa Surfersa , dok ćemo se svi nadati da će svaki naredni album biti još bolji , a ako ne bolji onda svakako barem toliko drugačiji kao što je “ Encounters” bio , a sudeći po onome što se pojavilo poslednjih godina on to svakako još jeste.
Ključan momenat “ Encountersa “ jeste pomalo suvišna eksploatacija hip hop pesnika preko nekih od mozda naj silovitijih gitarskih numera stvarajući poligon za otkrivanje svih najskrivenijih osećanja i najmračnijih misli.
Ličniji nego što je to bio “ encounters “, čini se da se oštrica na crvenom albumu otupila nudeći kreativno ispijenu verziju muzike za fotelju , uljuljkavajući nas u jednoličnost svakodnevice koja nas okružuje.
Iako ne toliko raznovrsan , pomalo ukalupljen, crveni album otkriva neke nove teritorije gitarske muzike poput senke prekrivajući I najmanji dašak svetla ostavljajući nam samo tamu sa ponekom zvezdom na nebu da nas vodi i pokaže put.
Umesto parade apstraktnih mc-jeva poput Daleka I Sensationala albumom sada upravlja samo jedan glas , glas koreografa I pevača Mani Obeya-e čiji glas poput žileta seče jednolične skoro depresivne aranžmane ( recimo da je neko prinudio Tool da svira kao prateći bend Ben Harpera) koji nikako da dostignu svoj vrhunac ni u jednoj numeri. Upravo ta nezainteresovanost za kalupljenje; reči , agresivan refren , re;i, daje odredjenu draz celom albumu išaranom muzičkim kolažima, gitarskim efektima I skoro funk prizvukom kojim komanduje melodičan I neprirodno topao ton Obeya-inog glasa.
Politička angažovanost je I dalje tu , ovaj put ne tako očigledno : “It’s a rich man war, but a poor mans blood, You start to see the strings on a greatest show on earth “ na “Strings” kojoj se suprotstavlja skoro religiozna tema na “ Believer “ dok se “ Say Something “ može protumačiti kao poziv na izlazak iz svakodnevne monotonije u koju smo ogrezli .
Crveni album svakako predstavlja veliki korak napred nudeći deset hipnotišucih pesama, toliko sličnih a opet toliko tematski raznovrsnih, sa zrelijim zvukom koji je ovaj put priklonjen gitari, bubnju I basu I koji se uprkos promeni žanra nije toliko udaljio od mračnih dubby trentuaka na koje smo navikli.
Koliko je “ Encounters “ pozivao i nosio jasnu poruku upućenu svima toliko je crveni album intimniji bez ikakvih pretenzija da postane sredstvo masovne upotrebe već sasvim suprotno , da postane ostrvo , daleko od svega što se desava i ponudi nam tako poteban mir i utehu.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
