Po jednoj anegdoti iz 19. veka kada je onog crnogorskog vladiku Petra Petrovića jedan putopisac pitao da li može on Englez, da se priključi crnogorskom kolu, ovaj ga je popreko pogledao i odbrusio mu: "Zar ima potrebe da i Vi glumite idiota? Zar nismo dovoljni mi za ove glue igre?".
Ovim činom u neku ruku se anticipirao današnji humanitarni rasizam po kome je Drugi uvek dobrodošao dok je redukovani drugi. On je, naime, dobar dok se radi o kulturi, hrani, zabavi, ovoj ili onoj kampanji. Takvim postupkom on je sveden samo na predstavu koja postoji u reklami, pa iz toga sledi valjda da je ceo naš svet postao ogromna prodavnica skijaške opreme koja se nalazi usred Sahare: treba kupiti ne samo skije nego i imitator snega.
Ovaj pretenciozni uvod poslužio je kao zgodan uput kako se ponešto od te pokaznosti laži može videti i u našoj festivalskoj svakodnevici (EXIT nas je u svom upokojenom magazinu iz juna 2005. mudro naučio da je ceo život festival).
Kada mi je na početku nastupa Dub Pistolsa prve večeri Refract festivala podstaknut izjavom Berija Ešvorta u kojoj frontmen Dub Pistolsa tvrdi da su oni organski produžetak tradicije Sex Pistolsa, Dobrica ("Ispred dragstora"), šaljivo rekao da gledamo nove Sex Pistolse, prisetio sam se još jedne Ešvortove izjave koja veli da je dabauvek bilo, ali da je pank prirodno stanje za čoveka.
U aktuelnom trenutku kada je više no ikad pre, deborovski govoreći, postalo bitrnije izgledati nego imati dobili smo pripitomljeni, integrisani, korporativno uštrojeni, mutirani pank čiju kvazi-subverziju podstiče sam sistem kako bi se reprodukovao. Uostalom, kao i u onoj priči s početka stvari stoje isto. Konzumiram egzotične običaje, konzumiram pank dakle postojim, dok drugi treba da bude integrisan i isti kao i mi, jer razlika je roba koja se dobro prodaje. Trijumf stila nad snagom, atributa nad supstancom doneo je tek štrebere o ideologiji koji sa pankom imaju veze koliko i srpske političke "elite" tokom 90-ih sa slobodom zakona o informisanju. Pank danas može biti stav, otpor hegemonizaciji, kako voli da istakne Kim Gordon. U konkretnom slučaju Dub Pistolsa pank je tek ukrasna mašna. Ne vanbračno već lepo vaspitano, futurizmom zaneseno big bit dete elektronike i daba rođeno u genetskoj slagalici distorziranih bas linija, prštećih fanki gitara, hip hop i ska ritmova. I to je to. Ako se, pak, lišimo prethodnih konotacija ne možemo prenebregnuti sledeće. Od kako je iz zvučnih labaratorija ušla u klubove ova "podizačka" muzika krštena kao big bit neprestano čini da veselo skačete i udarate glavom o zid prepuštajući se valjanju u trenucima samozaborava. I to je ono što je oduvek radio i sav taj pank čineći da makar na kratko izađemo iz zatvorenog društva u otvoreni prostor. Upravo tako je na londonski plesni hedonizam reagovala i beogradska publika razdragano se savijajući u ritmovima podmlađenog Terija Hola i dekonstruktivističkim plesnim vizijama Adrijana Šervuda koji u audio-vizuelnoj kaleidoskopiji Dub Pistolsa zvuče kao neke izgubljene trake Massive Attacka sa albuma Blue Lines. Danas, kada sve prolazi, a ništa ne ostaje ovaj zvučni kondom sa etiketom Dub Pistols i dejstvom maske za bore ima više nego lekovitu učinkovitost.
U nastavku večeri nas je promešao mikser šamanskog tribalizma i robotizovanog elektro mehanizma u vidu multietničkog trija Jahcoozi. Maskerada i usvojena personalnost, ambigvitet, nekoherencija, stapanje organskog i elektronskog odlike su ove stilski hibridne skupine sa sedištem u Berlinu koja pravi trandžirani miks rage, gliča i elektronike u kojem se urlik đungle preobražava u jeku mašine. Poput Amazonke zaodenute u lavlju kožu ratničke hrabrosti, ekscentrična pevačica Saša Perera (ljubimica Toma Jorka) deluje kao M.I.A posuta katranom cinizma. Njen energičan nastup i završno pentranje po zidinama Kalemegdana u cilju animacije publike nagrađeni su zasluženim aplauzom. Uz solidan nastup skopskog sastava Bernays Propaganda i odličan DJ set Sime iz BYSS bilo je to veoma prijatno veče koje nas je uvelo u nastupe starih saradnika i doktora manipulacije zvučnim slikama Bernta Fridmana i Džekija Libecajta i Uve Šmita drugog dana festivala.
Postterapeutska psihodelična euforija nakon odlaska šestdesetoosmaških ideala (CommunismAnarchismNihilism-Libecajt je svirao u ovom sastavu) u slivnik u slučaju Burnta Fridmana i Jakija Libecajta rezultovala je stvaranjem fluidnih zvučnih pasaža koji asociraju na neprestano lutanje kroz krhotine nekih nikada postojećih tema. Kao kontrapunkt savremenoj muzici koja implodira u vlastitom zvučnom savršenstvu i okreće se protiv same sebe svodeći se na specijalni efekat, njih dvoje produkuju duge, snene, kontemplativne uzlete koji rezultuju proširenjem područja muzike kejdžovsko-štokhauzenovskim transformisanjem pasivnog slušača u aktivnog mislioca koji preseca propagandu normirane proizvodnje značenja.
Oni redukuju pokret na čistu repeticiju kako bi pročistili prostor za uho. Odupirući se korporativnoj kolonizaciji nesvesnog Fridman i Libecajt stvaraju oniričnu muziku koja nije drugo od realnosti već realnost sama. U njihovom zapletu ne mora se znati kuda staza ide, važno je ići njom. Iako publika nije baš s punom pažnjom pratila nastup ovog dua pozitivne reakcije, makar one kurtoazne, nisu izostale.
Uve Šmit čovek s 1000 alijasa je nomad koji prolazi poližanrovskim prostorima globalnih kontradikcija, ulanhčavajući se u svetu muzike umrlog porekla u hibridno telo elektronskog pluralizma. Izjednačavajući glitch tehno i savremenu salsu kao jednako programirane on otkriva iza svega simulaciju kao digitalno oponašanje sveta koje obećava izvor koga zapravo ni nema. Tako on kao Senor Coconut okuplja orkestar sa sve duvačima i udaraljkama i rekonstruiše latino prema izgubljenom izvoru ocrtavajući na taj način muzičku mapu za put oko sveta po receptu unutarnje i one druge konkretne emigracije. Od vatrenih ulica preko oznojenih barova do usijanih trkačkih staza Coconut i njegov orkestar su i za beogradsku publiku spremili švedski sto ukusnih tropskih ritmova koji se konzumiraju svuda i u svakoj prilici - od zadimljenih klubova do morskih obala. Tokom čitavog nastupa fantasičan orkestar je pop hitove iz našeg masovnog nesvesnog (Džeksonov Beat It, Raiders on the storm Doorsa, Smoke on the Water Deep Purplea, Smooth operator od Sade, Sweet Dreams Eurythmicsa i 10-minutni Kraftwerkov Autobahn) svirao kroz vene organskog zvuka terajuči publiku da frenetično igra dok se ne sruši.
Ovaj koncert bio je pravi muzički feng šui koji svaki prostor, pa čak i ovdašnji duboko kontaminirani, čisti i od najsitnije čestice negativne energije.
Nakon dva uspešna dana sedmog izdanja Refract festivala došlo je pravo vreme da se ode kući i odsluša novi singl Kajli Minog -WOW! Do Nika Kejva i nekog drugog, novog festivala.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
