Paradoksalno ili ne, tek na mestu u samom centru Beograda, koje deluje kao da je upravo na njega zgazila Godzila, mogli smo se drugog septembarskog vikenda barem na kratko osetiti živim. U jednom globalno sterilnom, dezinfikovanom okruženju mrtvih konvencija treći po redu Jelen pivo Live festival pokazao se kao redak primer obilnog izlivanja erosa kao one neophodne životonosne strasti koja čini samu ekstatičnu bit rokenrol duha.

Umesto naricanja i kletvi u stilu nekih novih nestašnih nadžak-baba s vrha državnih institucija, nebo nad Tašmajdanom su drugog septembarskog vikenda parale neke druge, istinski moćne rokenrol mantre koje odista otvaraju zabravljene prolaze u onostrano, pravo u rokersku zemlju čuda. Danas, kada je prirodno telo postalo virtuelno biće, kada su ljudi zamenjeni postljudima, a sam um uploudovan na kompjuter "rok heroji skitnice i desperadosi" deluju kao duhovi zalutali u digitalnu eru, kao nešto gotovo nestvarno i eterično. Ali i kao nešto vrlo stvarno. Mnogo stvarnije od nas ispred bine.

Virtuelno pravo na sve u artificijelnom univerzumu mrtvih konvencija ukida i samo nasilje kao autentično iskustvo koje samo kao takvo – nasilno i autentično - daje osećaj da opet živimo stvarni život. Kao kontrapunkt masovnoj manipulaciji takvo iskustvo temelji se na ekscesnoj moći telesnog gesta koji ispituje same granice činjenja.

Tu subverziju telesne moći šesdesetih su predstavljali bečki akcionisti, sedamdesetih Igi Pop, a u 21. veku dva miliona ljudi koji sebe seku žiletima da bi se osetili ponovo živim. Za neke tu diverziju samorazumljive građanske normalnosti i danas personifikuje dvosmislena dionizijska atmosfera veselja i pretnje koju rokenrol sa sobom nosi. Taj beskompromisni rokerski stav potkrepljen oštricom telesnog autoriteta mnogi i danas nalaze u Igiju Popu, čoveku koji je svojom krvlju naslikao istoriju rokenrola. Kao i 2004. u Novom Sadu tako i četiri godine kasnije u Beogradu videli smo kako Igi i njegovi Stoogesi u prilično prazan savremeni rok rezervoar sipaju oktane korozivne energije. I to od ranih radova 1969, preko klasika No Fun, Search and Destroy (koju su u čast novosadskog nastupa Iggy and the Stooges obradili i KKN na koncertu na Akademiji, 4.12.2004. u večeri kada je u Ateljeu 212 premijerno izvedena predstava o poslednjim danima Kurta Kobejna Velika bela zavera) do noviteta My Idea Of Fun. Za sve to vreme nekontrolisano burna erupcija Igijevih nagona očituje se u njegovom skakanju po zvučnicima, borbi sa pojačalom i pre svega samim sobom. Danas će to možda delovati kao dobro režiran performans u kome Igi deluje kao groteskni parodični klovn samoga sebe od pre trideset godina ali ono što ostaje kad se zbace sve naslage jeste energija.



Upravo ona jeretična, mladalačka energija koju su sa bine stadiona Tašmajdan emitovali i Dinosaur Jr. Armirani noise zid poduprt soničnom silom koja krije uticaje Nila Janga i Birdsa nije oslabio ni posle ovoliko godina. Protežirani od strane Sonic Youtha, Dinosaur Jr. su bili sastav koji je vrlo istančanim osečajem za lepu melodiju bio pilot epizoda za dolazeći grunge pokret. Izolovani pojedinac u svoja četiri stvarna ili virtuelna zida alijeniran u baruštini virtuelnog nihilizma danas kao i u godinama grunge predigre u osećajnim pop melodijama zapaljenim uskiptelom gitarskom bukom pronalazi prekopotrebno, samo njegovo utočište. Stoga i ne čude brojni obožavatelji u publici koji su pomno pratili Maskisov i Barlouov surf po gitarskom napalmu u rasponu od Out There i Feel the Pain, Freak Scene, Almost Ready, pa sve do završne obrade Just Like Heaven koje su svesrdnom podrškom ispraćene i od strane plesačica iz kluba obožavateljki omiljenih gitarskih heroja.

Drugog dana Jelen pivo Livea videli smo "ultimativnog gradskog lika sa kantri uvrnućem" koji je ispisao Grema Parsonsa novim mastilom Evana Dandoa, sa njegovim Lemonheadsima u jednom melanholičnom izdanju, a tu su bili kao i prve večeri i domaće snage stare (Električni orgazam, Partibrejkersi, Disciplina kičme), srednje (Jarboli) i nove generacije (Repetitor, Shiroko, Hypnotized, Strip) uz jednog regionalnog gosta (hrvatski bend Majke). Sve pohvale idu i organizatorima jer su uspeli zahvaljujući montažnim stepenicama da neutrališu neuralgičnu tačku Taša tzv. usko grlo, a pride su obezbedili i zavidnu produkciju za jedan ovako visokofrekventan festivalski događaj. U to ime - živeli!

Rastko Ivanović © Kontra Magazin
Sve recenziije su lično mišljenje autora teksta i treba ih shvatiti tako, kao lično mišljenje! Autorski tekstovi ne odražavaju stav redakcije. Ukoliko se ne slažete sa mišljenjem iznetim u recenziji možete nam poslati svoj tekst na adresu kontramagazin[at]gmail.com ili ostaviti svoj komentar!