U stalnoj potrazi za interesantnim prostorima koji bi bili dostojni muzičke ekstravagancije Pleasures organizacije priliku da ugosti publiku dobio je Expo XXI, prostor koji je pre mesec dana obeležio trijumf vaterpolo reprezentacije Srbije.
Nov i do sada komercijanlo neeksploatisan prostor predstavio se kao dostojan naslednik pomalo oronulog Poseydona koji se svoju sredinu prilagodio vise teatarskom ugodjaju. Korišćen je samo mali deo velike sale usled malog interesovanja beogradske publike za ako ne jednog od najpopularnijih onda svakako jednog od eksectričnijih pripadnika stare skole i ponosnog nosioca gangsta titule, Coolia.
Pred nekoliko stotina mladjih poklonika hip-hop kulture prvi se našao MKDSL koji je postavio veliki znak pitanja iznad publike koja pomalo nespremna za njegove elektronske egzibicije se još više našla u čudu kada su iz zvučnka ka njima pohitale neke od najizazovnijih crnih melodija isprepletaih ponekim electro ritmom .
U moru inovativnih umetnika koji svojim radom crtaju nove granice rep muzke Cooliova jednostavnosti i tradicionalnost predstavljajku dašak svežeg vazduha na sceni ispunjenoj veštački umetnutim ukusima i mirisima.
Dok su jedni promovisali ulično nasilje i blaženost života sa oružjem u ruci Coolio je poput proroka ukazivao i na drugu stranu medalje i žrtve žanra koji je postao daleko isplativiji od kriminala radjajući generaciju sobnih gangstera čiji rad je u pojedinim trenucima predstavljao mnogo veći zločin od realnog gangsteraja.
Raznjihanim i krajnje dopadljivim performansom Coolio i ekipa oživljavaju jezički leksikon urbanog metežageto kaleidoskopije vozeći nas kroz psihodelične ritmove Bootsy Kolinsa potpomognutim uličnim kredibilitetom veličina poputm EPMD, Public Enemy-ja i jezičkom oštrinom i surovom realnošću ulice Ice T-a i Eazy-E-a.
Odevna nonšalantost za vreme intervjua se tokom nastupa razvila u autentični stil i stav vremena u kojem je Coolio neprikosnoveno vladao muzičkim listama prebacujući nas na vreo asfalt Comptona koji je te večeri publici izgledao nedostižan i ekstravagantan kao Hollywood.
Kako su se numere redjale publika je imala priliku da vidi dva lica vremešnog umetnika, ozbiljnog muzičara koji stoji iza svog rada nepokoloeban tržišnim stremljenjima, i svetskog zabavljača koji ide korak dalje od pukog prezentovanja svoje muzike pružajući bezbroj malih skitova i nenametljivog skoro prirodnog talenta da veoma brzo uključi publiku u svoj nastup ublažujući gorčinu gangsta lifestylea po kojom kockom sećera.
Kratak spoj vanserijske ekstravagantnosti i ulične uverljivosti sporadično biva izbrisan poput prašine sa starih ploča hipnotišućim saksofonskim deonicama koje su sasvim sigurno predstavljale pravu poslasticu upotunjavajući numere See You When You Get There i Gangsters Paradise dajući im pored uličnog kredibiliteta i preko potrebnu umetničku vrednost.
U kovitlacu nesputane energije najbolje se nisu snašli hip-hop producent Kurtis Mantronik i bubnjar sastava Proppellerheads Bill White koji su pomalo nejasno zamenili svoj originalni muzički izraz za progressive house i electro melodije za koje publika nije imala strpljenja priželjkujući nastup Coolia. Majstori slobodnog stila i zavidnog big beat i hip-hop repertoara svoje znanje su usmerili ka teškim i jednoličnim setovima koji bi se najblaže mogli nazvati promašenom temom večeri.
Ozbiljnu mrlju na ceo dogadjaj ostavilo je neadekvatno namešteno ozvučenje koje je skakalo sa jednog kraja sale na drugi čineći da se osećate kao da se nalazite izmedju dve žurke čiji se zvuci mešaju jedan sa drugim dok ste vi u sredini svega toga.
Iako se dovodjenje Coolia činio kao pucanj u prazno krajnji rezultat bio je vredan truda uloženog u dovodjenje zaista vamserijskog umetnika čiji će se nastup prepričavati .
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
