Oduvek sam se gnušao likova koji su recezenti. Ljudi bez ikakave veštine. Kenjatori. Jos više se gnušam onih koji se povode za kritičarima pa na taj način biraju muziku, filmove ili knjige... Lakmus koji će upiti servirano.Ali takav je valjda koncept savremenog društva. Instant. I sam skoro nikada ne preskočim recenziju, čak i u ovom djubretu što besplatno dele u metrou.
Obaveštenost neophodna. Pa dobro svi napravimo po neki kompromis.
Ovo nije recenzija. Ovo je lični doživljaj.
Third - Portishead
Prvi dan - Sinoć sam skinuo album. Potpuno sam razočaran, smaraju, mnogo je gitara. Mnogo su razvijali čudne zvuke?. Ništa nije kao pre.
Drugi dan - Dobro je, ima par baš dobrih pesama, mogu da ga odslušam, malo je možda retro, malo je možda više psihodelije za moj ukus. Ipak su jaki.
Treći dan - Naučio sam sve, treba vremena da se slegne, malo sam zabrinut - možda se čovek navikne na sve, navikneš se i na MTV? Sećam se trenutka kada sam kupio prvi album. Prvo slušanje me je uspavalo, sve mi je bilo kao jedna linija. Vratio sam mu se nakon nekoliko dana. I ljubav se rodila. Daću im jos fore.
Dan četvrti - Ovo je dan koncerta. Ne slušam danas. Naučio sam. Treba da se očistim od zvuka do večeras. Da mogu da apsorbujem.
Samo da ne razočaraju?
Portishead - 17th April- BrixtonAcademy, London
Brixton. Južni London. Duva jak vetar. Proleće ne svraća u Englesku. Red je dugačak. Ljudi prilaze, nude flajere i hranu. Isporuka za 5 minuta iz novog restorana, iza ćoška, bolje nego Mc, reklamira svoju ponudu naturalizovani indus. Iskreno nema šta. Bio sam gladan pre jedno 3 sata nakon čega me je uhvatila trema. Prvi put mi se ovo dešava. Iako iskusan sa javnim nastupima, svestan činjenice da ne otvaram svoju izložbu, znam da sam platio kartu da odslušam svirku, ispit spremio (napravio još jedan kompromis i kupovinom Ipod-a se priklonio monopolističkoj globalizaciji a sve ne bih li za tri dana koliko sam imao od nabavke novog albuma do koncerta naučio gradivo), osećam tenziju u stomaku.
Ovo je verovatno jedina grupa koju pratim bez ikakvog ili sa minimalnim zakašnjenjem, skupina kojoj sam u jednom dugačkom momentu dao status omiljene. Subkulturna grupacija kojoj sam se priklonio.
Ispred nas je Grk. Iza nas Britanci. Oduvek sam se pitao ko je publika Portisheada. Ponesen preslušavanjem live-a iz NYC izjavio sam da bih razmenio telefone sa celim auditorijumom kada bih se našao u prilici da slusam taj Portishead.
Posle više od pola sata isčekivanja pojavljuje se predgrupa. A Hawk and a Hacksaw (http://www.ahawkandahacksaw.co.uk/). Moje zaprepašćenje ne može biti veće. Postavka je harmonika/goč sa činelom, trubač/violinista, vilolinistkinja i buzuki. Ritam je neparni, nema efekata ni elektronike. Očekujem da iz kulisa izleti KUD Abrasević. Muzika balkanska, ali za poznavaoce ovo je jugoistočna Srbija. Znači Abrasević igra Bosilegrad. Ljudi sviraju više od pola sata, truba razvaljuje kao u Guči, isti falsevi. Napravše jedan izlet u Grčku, ali na kraju Srbija je majka "Zapevala sojka ptica" u malo bržoj verziji. Nije da nisam nostalgičan ali stvarno ovo nema nikakve veze sa Portishedom. Vodja benda je očigledno školovani muzičar (Britanac) uhvatio je neparni ritam koji ga oduševljava ali suštinu ove muzike ne razumeju. Nije naš folk samo ubitačan ritam, truba što urliče. U poslednjoj numeri o toj ptici što peva gube potpuno melodiju. Ustvari ne osećaju je. Udaraju po ritmu. Neko bi rekao obrada ali ja držim da je suštinsko nerazumevanje. Toliko je ovo društvo otvoreno, istrošili su Kubu i Brazil, vreme je da plasiraju novi materijal, isti oni kritičari sa početka. Da sve bude još gore pojavljuju se dva izbušena mala španca sa devojkom oko koje se bore ili koju dele, raspoloženi za guranje i kavgu. Remete šaroliku publiku. Momak (sa svojih četrdesetak) u beloj majci i naočarima kaže drugu "kako sam uzbudjen". Dobro je, nisam jedini.
Drugi cvikeraš, otprilike istih godina, pravi anketu medju auditorijumom - koliko nas je preslušalo novi album. Sa ponosom se javljam, ipak smo u prvim redovima, fanovi, i pomažem skoru koji je skromnih 10:3 za one koji nisu čuli novi materijal. Tehničari štimuju bezbroj gitara. Gasi se svetlo. Crni ljudi se pojavljuju. Kao što sam i prognozirao naslovna numera sa Third-a otvara koncert. Ritam. Bas. Visoki tonovi na gitari. Gruva. Beth je još uvek okrenuta ledjima. Pale se i vizuelni efekti.
Lično nisam pristalica vizuelnih efekata. Svideo mi se Massive Attack na Exitu, dok Chemichal brothers koji su imali realno sjajne animacije (ista engleska kompanija radi visokobudžetnu video tehniku za oba izvodjača) nisu "my cup of tea". U insistiranju na vizuelnom ljudi počinju da gledaju koncert, a muzičari da se uklapaju u sekvence konceptualnih umetnika. Muzika se sluša.
Portishead ima odličnu kombinaciju. Par neprimetnih kamermana snima bend i snimak se direktno projektuje na veliko platno koje je iza benda. Na platnu su tri paralelne projekcije. Sve je crno belo, sa jakim kontrastima, snimak je malo blurovan, gitara, činele, Beth koja grli mikrofon. Zaista odlično. Ne odvlači pažnju a pravi dobru atmosferu. Svetla su bela, momci nose samo crno i “ne daju da im karijera utiče na privatni zivot” , Paul Lezer (Vincent Callo), Arizona Dream. Beth je potpuno u crnom (ima iste camper pate koje je moja Jelena već pre 2 sezone odbacila). Na sceni je Portishead.
Redjaju se još dve pesme sa novog albuma – ‘Nylon Smile’ i ‘Hunter’. Definitivno sam položio ispit. Konačno se nalazim na koncertu gde znam sve pesme.
Svaka pesma je apsolutno odsvirana od početka do kraja kao na albumu. Svaki zvuk je odsviran. Neverovatno je šta sve Adrian proizvodi na gitari. Nema se ni utisak velike elektronske pomoći. Ritam mašina, po koji sempl u pozadini. Beth peva bez ikakvog napora. Kao dasam stisnuo play. Svaki ton. Zvuk je odličan. Pale se purpurna svetla. Kreće poznati sempl sa šumom stare ploče. Lagano klizimo u znani trip-hop ritam, odmotava se 'Glory box'. Publika vrišti. Podržavam ih. Vrištim i ja. Muzičari se osmehuju, ne niko vas nije zaboravio. "It's time to move on" kaže Beth. I moved on, i sada sam ispred njih.. Neiskren bih bio kada ne bih priznao, da se osećam zadovoljno u ovom trenutku. Domaći sam uradio dok ste vi momci pravili pauzu izmedju drugog i trećeg izdanja.
Sledi ‘Magic Dorrs’ (Third). U pesmi na albumu se u pozadini čuju gajde. Nisu doveli gajdaša ali Adrian je nabavio gudalo. U potpunosti oponaša zvuk gudeći gitaru. Inače ovo je prva od stvari koja mi je upala u uvo sa novog albuma, verovatno zbog harmonije koju daruje (cenim harmoniju). Sledi 'Wandering Star' koja je jedina pesma koju su odsvirali drugačije od originalne verzije. Izvode je samo bas, gitara i Beth. Odličan spoj. Ako znate kako zvuči onda znate da i na kraju pesme postoji solo koji je na nekakvom vibrafonu (video sam taj instument korsti Air na živim nastupima. Magnetno polje koje proizvodi zvuk kada mu neko telo udje u opseg delovanja). Beth je vibrafon. Kakav glas, prvi put ga pušta u potpuno drugom maniru, propevava čist dugačak i konstantan visok ton. Operski. Fantastično. Slede pesme sa Portisheda i Dummija. (Cowboys,Over, Sour times, Mysterons…). Neke zvuke tek sada razumem.Adrian toliko podržava karakter pesme, da je pred kraj jedne od novih akustičnijih pesama gitaru transformisao skoro u plač. Posle svak numere tonac mu dodaje novu gitaru iz mraka.
‘Numb’. Tek sada doživljavam ovu pesmu na pravi način. Beat, beat, koji takt sempla i glas. Više od deset godina posle objavljivanja ovo zvuči potpuno progresivno. I jako smelo bez i jednog harmonijskog instumenta. Ritam zvuči puno. Geof se njiše iza miks pulta, zadovoljan zvukom koji je napravio i vremenom koje ga nije obrisalo. Povratak na novi album – ‘Machine gun’. ‘The Rip’ akustična gitara, malo folk elemenat i divljih konja. Potpuno su turneju i muzicare na sceni dimenzionisali po novom materijalu. Sve je odsvirano besprekorno.
Bis. Roads. Ovo čekam čitav svoj život. Ne plačem, ali sam blizu.
Koliko smo samo uzdaha potrošili uz ovu pesmu. U svesti mi ostaje period pre, oko i posle bombardovanja. Živela depresijia sa saznanjem da nam se ni jedan put nikada neće desiti. Krećemo ka instrumentalnom delu. Iako sam želeo nisam se nadao da ću imati priliku da učestvujem u ovoj pesmi ikada. Publika kreće da vrišti na početku instrumentala, identično mesto kao na Live I NYC. Vrištim. Pa stanem. A onda se opet derem. Uzdasi su za nama.
Sledi ‘Threads’ - novi album, Beth peva o umoru. Spušta se u publiku. Ne znam da li je menadžer savetovao da radi ovo, ali ne deluje stidljivo, deluje zadovoljno, i voli svoju publiku. Ljudi vrište sa balkona “I love you, I love you.” Nešto više od 90 minuta bez pauze veče od par sekundi medju pesmama, bez govorancija i zahvaljivanja predivnoj publici. Odsviran skoro ceo novi album i isto toliko pesama sa starih. Taman.
Odsviran je svaki zvuk, svaki interval. Sve je onako kako je zabeleženo na nosačima zvuka. Ako je glas trebalo propustiti kroz modulator, u modulatoru je.Sviraju svoju muziku onako kako je osećaju i onako kako su je osmislili. Bez kompromisa i bez ikakve improvizacije. Sa neverovatnom pažnjom da se svaki ton makar trajao i delic interval zvuči onako kako mora da zvuči. Nema zvuka koji se ne može proizvesti na živom nastupu. Ogromno vreme, trud ali i entuzijazam i vera u ono što se radi su potrebni da bend zvuči ovako.
Impresivno. Najbolja svirka koju sam ikada slušao.
Metro. Grk iz reda je još uvek sa nama. Razmenjujemo kontakte. Moje misija je ostvarena. Razmenio sam kontakt sa jednim fanom.
Dan Peti - Sinoć je bio koncert. Nisu me razočarali. U ipodu je ‘Third’. I danas. Dan posle koncerta. Album je dobar. Dajte mu vreme. Portishead ga zasluzuje.
Vlado, ti znas da bih ja umro na tom koncertu. I sto se vise priblizava taj 05.05. kada Portishead imaju koncert u Parizu, sve vise zalim sto nisam odlucio da odem.
Koliko sam samo uzivao citajuci tvoj tekst! Ili sto bi ti fantasticno (iskreno) rekao:"Ne plačem, ali sam blizu."
Nama ovde ostaje da se nadamo ...
kakva sjajna recenzija i ja ne volim kriticare - kenjatore, eh da svi pisu kao ti tj. onako kako osecaju, a ne da se opterecuju kojecime i pokusavaju da zvuce intelektualno bravo bravo!!
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
i ja ne volim kriticare - kenjatore, eh da svi pisu kao ti tj. onako kako osecaju, a ne da se opterecuju kojecime i pokusavaju da zvuce intelektualno 
bravo bravo!!
pozdrav od galerije