Nakon nepunih godinu dana na uličnim protestima protiv vlasti Slobodana Miloševića u Beogradu, emitovana je video poruka članova sastava Prodigy u kojoj oni govore o tome da podržavaju narod u tadašnjoj Jugoslaviji, kako ga razumeju i kako su upravo takvi protesti jedan od razloga zašto oni postoje. Ova poruka bila je propraćena sa nekoliko njihovih numera.

Ovakvu buntovnu energiju ste mogli da osetite ponovo 7. oktobra. Gomila ljudi, poklonika najrazličitijih kultura; punk, metal, rave, diesel (ako se ovo može svrstati u kulturu),... svi za najrazličitijim razlozima za neku, svoju vrstu, pobune su bili na jednom mestu. Iako se mogao primetiti manjak iskrenosti od strane benda ovog puta (što je u neku ruku i očekivano), atmosfera je apsolutno pogođena i nekih deset hiljada ljudi je zadovoljeno u tom smislu. Naravno, sve to je bilo najizraženije na numerama koje su se u svoje vreme mogle čuti na skoro svakoj žurci i u skoro svakoj kući. Breathe, Firestarter, Smack My Bitch Up, Out Of Space, Voodoo People, Their Law. Manjak ovog vajba nije se toliko osetio na manje poznatim numerama poput Skylined, dok su na tri numere sa poslednjeg studijskog albuma Spitfire, Hotride i Wake Up Call ljudi reagovali sa popriličnim nerazumevanjem. Verovatno zbog toga što je većina čekala gore pomenute hitove. Što se tiče muzičke strane, postavka je bila standardna kakvu The Prodigy forsira od novog albuma. Bubanj, gitara, gomila elektronskih instrumenata kojima navigira Liam Howet i naravno Maxim i Keith Flint su vokali. Izosataje Leeroy Thornhill kao čovek koji je bio zadužen za atmosferu na bini. Bilo je dosta improvizacije u numerama, na momente čak i previše (Firestarter, Hotride), ali je bilo i momenta kada su numere zvučale »kao sa diska« (Their Law). Sajam se još jednom pokazao kao nepogodno mesto za koncerte zbog loših akustičkih osobina betonskih hala, pa su samo ljudi u sredini mogli da uživaju u lepom zvuku.

U svakom slučaju energija koja se osećala u toku koncerta je bila neverovatna! Niste mogli da mislite ni na šta drugo. Ipak, članovima sastava The Prodigy nije više toliko potrebna promocija s obzirom da već mnogo ljudi zna za njih. Imajući ovo u vidu mogli su da obraduju svoje velike fanove sa nekim ne toliko popularnim pesmama, ali ne verujem da se može naići na fana koji će vam reći da nije bio bar,samo, zadovoljan koncertom.

Muzički pravac kojim su pre deset godina suvereno vladali i iznova definisali svakim novim albumom pretvorio se u sredstvo masovnog uništenja i nešto od čega sada Prodigy pokušava da se odvoji. Jedan od najvećih hitova, "No Good", zamišljen kao podsmeh svemu onoma šta se muzičkoj industriji dešavalo devedesetih godina, pojavio se samo na trenutak i daleko od onog oblika u kakvom ga je publika očekivala. The Prodigy nastavlja svoju borbu vetrenjača, istih onih koje su sami podigli.

Priliku da im pomogne u toj borbi imalo je oko 10.000 ljudi, svesno ili nesvesno upuštajući se u avanturu koja je počela onog momenta kada su ušli u Halu 14.

Od trenutka kada sam se našao na terasi hale, shvatio sam veličinu onoga šta je predamnom. Od dima, i svetla nazirale su se samo siluete publike koja je iščekivala početak koncerta, napetost ispunjena nostalgojom mogla je da se seče nožem.

Čekali smo da čujemo stvari koje su nam oblikovale život, pesme zbog kojih smo živeli.

Breathe, Firestarter, Smack My Bitch Up, Out Of Space, Voodoo People, Their Law, Spitfire, Hotride i Wake Up Call su se pojavljivale ali u nešto izmenjenom aranžmanu, ovaj put diminirali su instrumenti pa je zbog distorzije gitara i bubnjeva osećaj nepotpun, a onaj dobro poznati zvuk ritam mašina i sintisajzera mogao se čuti samo na trenutak jasno pri izvodjenju Voodoo People.

Mešavina generacija u hali jasno se oseća kako se pesme redjaju, stariji strpljivo čekaju svaku pesmu sa nekog od prva dva albuma, dok mladji vrište na sve , iako mnoge od pesama čuju po prvi put, i svako sa svojim razlogom čeka da čuje svoju stvar .

Mind Fields predstavlja mojih pet minuta koncerta iako je zbog instrumenata poprimio vise breakbitastu formu za mene ostaje jedna od najboljih pesama izvedenih te noći, kao prvi put kada sam je čuo, u sećanju mi je i dalje unutrašnjost omota Music For The Jilted Generation.

Mnoge su izostale, činilo se da su svoje mesto na repertoaru našle one pesme koje su mogle da se podrede živim instrumentima, da li je ovo još jedna od sledećih stepenica benda, od hip hopa, preko semplovanja svega i svačega do techna i electro clasha Prodigy nastavlja svoje putovanje.

Deset godina kasnije, momci su ostareli, pomalo sazreli ali poznati nemirni duh je ostao. Previše godina je prošlo da bi se vreme trošilo na okolisanje, muzika je direktna, sirova i poruka je jasna. Ono šta je publika htela da ponovo doživi, ili oseti po prvi put nije se dogodilo, svi smo dobili šamar posred lica jer smo ih uzimali zdravo za gotovo, zaboravili smo šta zapravo njihova muzika jeste, šta predstavlja, čistu emociju, budjenje je bilo bolno kao i pre deset godina ali smo izgleda zaboravili. Nisu se oni promenili, već mi.

Uroš Jelić