Britanski duo Chemical Brothers je, istražujući najstarije godove transkulturnog stabla, stvorio novu alhemičarsku lepotu zapaljive elektronske materije. Njihova omamljujuća dance muzika funkoidne breakbeat muskulature nastaje kao fluidan proces semplovanja i apsorbovanja šizoidne prirode horora sadašnjosti i neke bolje prošlosti.
Još od '89. i njihovog prvog albuma ''Pretty Hate Machine'', Nine Inch Nails kroz svoj prepoznatljiv zvuk šalju jasne poruke svojstvene svim buntovničkim muzičkim pravcima. Iako atmosfera koja se vezuje za Nine Inch Nails ne može baš često da se dovede u vezu sa bilo kakvim sirovim razmišljanjima, apsolutno je jasno da je poenta njihovog (ko)mešanja između apstraktnih, neopipljivih i na momente izrazito autističnih i s druge strane konkretnih, jasnih i buntovničkih emocija upravo ono što je svaki glasni pravac u modernoj muzici poprilično izgubio – stav.
Koliko se puta desilo da se bend u koji ste polagali sve nade, nakon izvesnog albuma proglasi bog zna kakvim umetničkim čudom i počne da stvara apsolutno neslušljivu ili bar muziku daleku ukusu svojih najvernijih fanova. Ukoliko se to desi grupi System of a Down, poštovaoci istog će moći da nađu utehu u nadi novoj.
Identično teoriji po kojoj su ploče snimljene u eri vinila imale daleko više kvalitetnih pesama od albuma snimljenih u doba kompakt-diskova, tako su i stripovi koji su ekranizovani u vremenu pre milenijumske psihoze nosili epsku auru zagarantovanog užitka koji se nažalost raspršio instant pristupom naročito eksponiranim u novovekovnim orgijama potrošnje.
U ovom osvrtu na koncert Iron Maiden-a neće biti priče o zvuku i „Hali 1“ beogradskog Sajma. Pogotovo to neću učiniti ja, jer kao čovek koji se samo amaterski bavi muzikom, smatram da nisam kadar da pričam o tim tehničkim detaljima. Svirali su tu gde su svirali, sa ozvučenjem koje je obezbeđeno, i ne sumnjam u to da su svi ljudi koji su bili u organizaciji koncerta dali svoj maksimum da zabava bude dobra, i bila je!
Nalazeći inspiraciju u čistim melodijama i originalnim idejama, francuski muzičar, Erik Trufaz, donosi preko potrebnu mešavinu klasične džez teorije umotane u plašt savremene muzike čineci jedan kompleksan i nedostupan žanr kao što je džez otvoren svima.
Emigriranje iz kolotečinom zasićene svakodnevice u samovlastan imaginarijum popističkog panteona u najboljim slučajevima rezultira odlaskom na osamljena skrovita mesta kreacije, gde dobre zamisli padaju kao lišče u jesen.
Iz spisateljskog pera naše novinarke, Nevena Paunović sledi pogled sa koncerta koji su Red Hot Chili Peppers održali 11. decembra 2006. godine u Švedskoj, ekskluzivno za Kontra Magazin.
Da li vam se misli bore, ukrštaju i izalaz iz sopstvene opne traže, mole? Osećate li u sebi predaka duh dok uspavanku tami šapućete? Maglu koja vas prožima, vidite li u krošnjama abonosa? Dok duše noći lutaju možete li sa sigurnošću tvrditi da je vaša još uvek tu?
Ukoliko uposlite svoj CD player i zavrtite izdanje sastava Lore, sasvim je izvesno, više se nećete nalaziti / osećati , niti pripadati ovdašnjem koordinatnom, više minus nego plus polaritetu, sistemu i vremenu. Sam protok pomenutog će biti veoma diskutabilan.
Ovo delo je licencirano pod uslovima Creative Commons Autorstvo 3.0 Srbija 
