Posle nekoliko decenija, Beograd je ponovo dobio ediciju posvećenu savremenoj latinskoameričkoj prozi: zove se Biblioteka Bolero, uredjuju je Ljiljana Popovic – Andjić i Branko Andjić, a objavljuje I.P. Laguna.

Pre skoro tri decenije, Branko Andjić je bio umešan u prvi pokušaj sistematskog predstavljanja onog što je najbolje u prozi Latinske Amerike, ali je tadašnja biblioteka “Deset hispanoameričkih romana” – opremljena veoma reprezentativno, gotovo luksuzno, u tvrdom povezu - bila plod zajedničkog ali jednokratnog napora u to vreme glavnih beogradskih izdavača. Pronadjena je formula zahvaljujući kojoj smo mogli da pročitamo kapitalne romane tzv. “bum generacije” koji u protivnom verovatno ne bi bili isplativi projekti za svakog izdavača ponaosob. Sada je situacija sasvim drukčija. Jedan izdavač, Laguna, pokreće posebnu biblioteku (Bolero) s namerom da svake godine, poštujući jasno definisane kriterijume, objavljuje prevode najmanje pet savremenih latinskomeričkih romana.

“Praćenje književnosti je puno predrasuda. Kad smo pre tri decenije počinjali da predstavljamo našim čitaocioma savremenu latinskoameričku – pre svega hispanoameričku – književnost, trebalo je prevazići predrasude da ona nije epigonska ili – u najboljem slučaju – da ne predstavlja jedan egzotičan izdanak mentalnog turizma. Trebalo je takodje odvići se od merenja evropskim aršinom. I onda su se dela jedne velike generacije, kasnije nazvane “generacija buma” – Borhes, Garsija Markes, Asturijas, Vargas Ljosa, Fuentes, Kortasar, Roa Bastos, Donoso, Karpentjer, Oneti, itd – sama izborila za svoje zasluženo visoko mesto na listama čitanosti i u srcima publike. Svuda u svetu, pa i kod nas. U vreme kad sam ja završavao studije svetske književnosti u Beogradu, niko ko nije čitao Sto godina samoće i Borhesove Maštarije nije imao realnih izgleda da zavede devojku koja iole drži do sebe”, kaže Andjić.

Počela je vladavina magijskog, odnosno čarobnog realizma koja kao da nikad nije prestala. Odavno je stasala prva post-bum generacija pisaca, a posle nje i ona koju je čilenaski pisac Alberto Fuget duhovito nazvao McOndo generacijom, praveći kovanicu od Makonda i McDonaldsa. Jedna bitna ideja Biblioteke Bolero je da raskrsti s tim navikama koje vremenom prerastu u predrasude, da pokaže kako danas pišu Latinoamerikanci. Da ide stvarno u korak sa svetom i vremenom, a ne da podmiruje dugove nagomilane u ranijim decenijama. Dakle, u Boleru nećemo popunjavati rupe, nego ćemo predstavljati ono što je danas najbolje u latinskoameričkoj prozi, naravno, u onoj meri u kojoj je to moguće u jednom suženom izboru od pet-šest knjiga godišnje.

Drugo merilo, uz savremenost, zahteva da se pronadju one knjige koje se mogu čitati na različitim nivoima; da budu visokog umetničkog kvaliteta, ali istovremeno da imaju i jaku komercijalnu stranu, da budu po svojim temama, stilu, senzibilitetu bliske jednom sto širem krugu čitalaca. To nije samo ustupak poslovnoj politici: najbolji način da se pokaže kako se postmodernizam prelomio u latinoameričkoj prozi je pružiti na uvid čitaocima savremena dela koja obuhvataju veliku stilsku i tematsku raznolikost. Današnji pisci Latinske Amerike su ljudi oslobodjeni dvostrukog kompleksa koji je često mučio njihove prethodnike – epigonstva evropskim uzorima, ali takodje i uslovljenosti tematsko-problemskim okvirom bum generacije.

To se može reći i jednostavnije: kao što nam je ponekad besmisleno da nas u inostranstvu stilsko-tematski vezuju za pojam istočnoevropske književnosti, tako i latinskoamerički prozaisti danas, u doba globalizacije, masovne i pop-kulture, uživaju i aktivno koriste mnogo veću stvaralačku slobodu nego njihovi prethodnici: Santjago Gamboa se ne odriče svog kolumbijskog identiteta samo zato što jedan svoj roman smešta u Kinu, niti je Rodrigo Fresan manje Argentinac jer piše o Londonu (Kensington Garden), a Horhe Volpi manje Meksikanac kad piše debeli roman o Staljinu. Očekivati danas neki novi Makodno je predrasuda, kao što je predrasuda očekivati od naših književnika da budu umetnički uslovljeni padom Berlinskog zida. Pisci su danas, gde god pogledali, oslobodjeni regionalnih, pa i geografskih stega, pišu o čemu hoće i to rade gde im je udobno, što nikako ne znači da njihov pogled na svet nema perspektivu utemeljenu na njihovom specifično nacionalnom identitetu i tradiciji – kolumbijskoj, argentinskoj, meksičkoj. Kao autor “Tradicije i individualnog talenta”, T.S Eliot bi danas mogao da bude prilično zadovoljan.

Upravo zato otvaramo Biblioteku Bolero romanom Peruanca Marija Vargasa Ljose Avanture nevaljale devojčice, jer veoma dobro ilustruje pomenuta merila: to je u bukvalnom smislu reči savremena knjiga čija se radnja dešava po svetskim prestonicama koje autor i njegov pripovedač dobro poznaju – London, Pariz, Tokio, Lima – ali nikad ne gubeći latinoskoameričku perspektivu; dakle, uspešno književno ostvarenje jednog od najznačajnijih živih autora kontinenta, ali zanimljivog sadržaja, kao da je sapunska opera. Moze se čitati kao politički esej, kao sociajlna drama, ili kao ljubavna priča s peripetijama.

U sličnom je ključu i druga knjiga koja će se uskoro pojaviti, poslednji roman kod nas već prevodjenog i cenjenog mladog argentinskog autora Giljerma Martinesa, Spora smrt Lusijane B. Da podsetimo: Martines je književnik i matematičar, autor svetskog bestselera “Neprimetni zločini”. Po njemu je reditelj Aleks de la Iglesija snimio film “Oksfordski zločini” koji upravo puni bioskopske sale širom sveta. Pre toga, Martines je, medjutim, postao kod nas – i to bez ikakve reklame - takoreći kult-pisac probrane publike koja je u njegova prva dva romana, Povest o Rodereru i Maestrova žena, prepoznala novi, originalni autorski glas savremene argentinske proze. Ovog puta, u romanu Spora smrt Lusijane B, autor kao da se odlučio da kombinuje svoju intimističko-egzistencijalističku stranu sa onom koja stvara visokotiražne priče detekcije. Eksperiment je u potpunosti uspeo i rezultat je knjiga koja se bukvalno ne ostavlja iz ruku, pseudo kriminalistička priča u kojoj se kombinuju neobjašnjive smrti, matematika, filosofske i književne reminiscencije. Gotovo suvišno je reći da je roman već preveden na tridesetak jezika i da je s pravom postao ne samo južnoamerički nego i globalni bestseler.

Potom će u okviru Biblioteke Bolero biti objavljene dve izuzetne knjige koje se uklapaju u iste kriterijume: – roman jednog od danas najcenjenijih ali i najpopularnijih kolumbijskih autora Horhea Franka – Rosario Makaze, i po mnogima najbolji meksički roman decenije - Svedok, Huana Viljora. Frankova knjiga po kojoj je pre nekoliko godina snimljen zapaženi istoimeni film, ima za protagonistu beskompromisnu, opasnu lepoticu Rosario, smeštenu u ambijent kolumbijskih narko-kartela. Kao na toboganu erotike i nasilja vrtoglavo se ubrzava jedna strasna ljubavna, ali i politička i socijalna priča u kojoj glavne uloge podjednako pripadaju lepoj Rosario i savremenoj, protivrečnoj Kolumbiji. Viljorovo delo ima dimenzije modernog mozaičkog epa, to je višeslojni razgranati roman koji je svom autoru doneo pregršt prestižnih nagrada, ali i milione čitalaca. Pravi proizvod današnjeg vremena u kojem se lako stvara idiosinkrazijski spoj najdublje mitske tradicije jednog velikog naroda sa globalnim medijskim imperijama, Svedok prati izukrštane sudbine protagonista koji ne mogu biti različitiji i daje mozaičku sliku današnjeg Meksika gde se bez po muke prelazi iz velegradskih salona televizijskog džet-seta u pustinjska imanja seoske aristokratije koja ne zaboravlja revoluciju i verske ratove davno minule prošlosti.

Ovogodišnje kolo završava se romanom Tropska životinja, Pedra Huana Gutjeresa, prozvanog “kubanski Bukovski” ali i “karipski Henri Miler”. Gutjeres je pre desetak godina šokirao medjunarodnu književnu javnost trima paprenim zbirkama priča koje zajedno čine Prljavu trilogiju Havane. Ponekad na granici pornografije, ali vešt poput Hemingveja u stvarnju iluzije da je opisivati jednostavne kratke anegdote koje neće biti dosadne - najprostija stvar na svetu, Gutjeres nije napustio zemlju, već je ostao u Havani da stvara jedno duboko ironično, humora puno delo o savremenoj Kubi, ponekad prožeto očajem i beznadjem. Tropska životinja je dosad najbolji Gutjeresov roman gde se erotomanski likovi Kariba ukrštaju sa hladnim i uravnoteženim Evropljanima tragajući, suštinski, za istim jednostavnim egzistencijalnim istinama.

Osim pomenutih, Bibliotka Bolero će nastojati da postigne i izvesnu geografsku ravnotežu, naročito kad je reč o geografiji latinskoameričkih zemalja u kojima se danas najbolje piše. Tako se već u prvom kolu pojavljuju knjige iz Perua, Argentine, Kolumbije, Meksika i Kube, zemalja sa najjačom književnom i izdavačkom produkcijom. To, medjutim, ne znači da će takvo opredeljenje isključiti knjige značajnih autora iz drugih sredina: na užem spisku kandidata za drugo kolo već se nalaze, na primer, romani pisaca iz Bolivije, Dominikanske Republike i Salvadora. No, neka to zasad ostane iznenadjenje.

Comments

Add New Search

Write comment
Name:
Email:	do not notifynotify
Website:
Title:
	Please input the anti-spam code that you can read in the image.

Powered by !JoomlaComment 3.12

Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved.